(dublja vrsta dremke • bazen žute izmaglice)
Hanioti, Grčka
sreda ujutru, 13. avgust 1997. ( ( ( ( • ) ) ) ) četvrtak ujutru, 20. avgust 2020.
Lepo je ovde. Možda je malo lepše bilo prošle godine u Agia Triadi, jer je manja gužva na plaži. Mada je voda super. Svuda je pesak – nema ni rakova ni travuljine.
Setio sam se da Stefan ima CD plejer pa sam ga pitao da mi pozajmi. Pustio sam A deeper kind of slumber.
Grci imaju najbolje čokoladno mleko. Još uz onaj prazan kroasan iz pekare... Mekan k'o duša. Mmmm...
...koliko dobro zvuči. 'Ladno na kraju The desolate one ima dodatih -0:10 sekundi kojih nema na Felixovoj kaseti! I prelaz između Teonanacatl i Trillion zillion centipedes isto, mnogo je logičniji ovako. Izgleda da, kad se pretumbaju pesme na disku ako je uključen shuffle na primer, ti delovi između pesama se ne čuju. I koliko je bolji zvuk na disku. Omot da ne pominjem. Sve zvuči savršeno, pogotovo talasi u Atlantis as a lover i Alteration x 10. Mama je ustala, čujem je sa terase do naše, mogli bismo uskoro na plažu.
Treći kanal (3K) je obično po završetku programa (oko 11 uveče ili oko ponoći) prenosio satelitski program, i to je često bila nemačka Viva. Petkom je imala emisiju Metalla i jednog petka sam slučajno nabo emisiju u kojoj je gostovao Johan i najavljivao A deeper kind of slumber. Nisam ga odmah prepoznao jer se oćelavio, a i puštao je spotove omiljenih bendova. Kad sam prvi put naleteo bio je Entombed spot, pa sam mislio da je neki ćelavi iz Entombeda. Međutim, kad je krenuo Samael sledeći, onda sam se već zbunio. Uglavnom, u odjavi su pustili Cold seed i odleteo sam do dnevne sobe da snimim spot na VHS.
25.4. petak
Super, super! Kada sam gledao neki film na Pinku oko 01:30, prebacio sam na Treći kanal i video – novi album od Tiamat izlazi 28.4. (za tri dana) i zove se A deeper kind of slumber! Jedino razočarenje je što se pevač ošišao na ćelavo, pa izgleda kao monstrum. Snimio sam i spot (sa malim zakašnjenjem).
Možda bude išla Goca, a možda i Ika bude išao u Nemačku – ko zna! Odlično.
Još samo da bude odličan kao i prethodni...
prepisaću (transkribovati) i ostale unose (za slučaj da ima neko ko ne zna ćirilicu):
3.6. utorak
David Vartabedijan je pustio Tiamat i pesmu Cold seed! Glasao sam (samo) 6 puta: u moje, Vošerovo i Milenkovo ime. Nažalost, niko nije dobio nagrade. Zvaću sutra Felix da pitam da li imaju Tiamat (A deeper kind of slumber), CD ili kasetu. Daj Bože ovo prvo, ali je 80% ovo drugo.
U školi ništa novo.
Jedva čekam da nađem, kupim i slušam skandinavske metalce.
4.6. sreda
Kupio sam TIAMAT!!! Odlični su! Primio sam se k'o stoka. Otišao sam iz dva puta (prvi put su rasprodali, pa sam posle išao oko 17:15). Jedino što me malo nervira je to što su ispremeštali redosled pesama (sve su spojene, ali su ih ispremeštali verovatno zbog minutaže). Uglavnom, ovih 13 pesama su odlične (60 min.).
Učio sam geos, i to Australiju, Brazil i Argentinu. Verovatno se javljam sutra.
It's a deeper kind of slumber…
5.6. četvrtak
Strašno se ložim na Tiamat (skinuo sam tri pesme). Računao sam i koliko traju.
6.6. petak
I dalje vredno i marljivo slušam Tiamat. Saša kaže da se Johan Edlund možda zaluđuje hare krišnom i tim istočnjačkim forama (sem toga, ošišao se na ćelavo i nabacio gomilu tetovaža). Sve moguće…
7.8. četvrtak
8.8. petak
Krenuli smo u petak, u 4 ujutru. Nismo skoro uopšte spavali. Stigli smo u Solun oko 13:45 (po njihovom vremenu – sat unapred). Ono što sledi je najveće oduševljenje u zadnjih poslednjih 7 meseci: kupio sam TIAMAT – CLOUDS, TIAMAT – A DEEPER KIND OF SLUMBER i ANATHEMA – ETERNITY!!! U radnji u kojoj sam prošle godine kupio Tiamat i Amorphis, pored ova tri video i My Dying Bride – Like gods of the sun, Sentenced – Amok, My Dying Bride – The angel and the dark river i još mnogo toga. Jedino nisam našao Amorphis – Tales from the thousand lakes… I baš mi je žao. Ali zato, MDB i Sentenced uzimam sigurno, možda se ogrebem za Helloween… Ko zna – ima još 10 dana!
Pre nego što uđemo u Slumber lavirint, da se časkom pozabavimo bendom u periodu između dva albuma. Što se postave benda tiče, Wildhoney su, pored Johana Edlunda kao pevača, gitariste, tekstopisca i masterminda, basiste Johnny Hagela, i Waldemar Sorychte kao klavijaturiste i producenta albuma, kao sešn muzičari snimili još i bubnjar Lars Sköld i Magnus Sahlgren na solo gitari. Njih dvojica su svirali i Wildhoney turneju, a ispomoć na klavijaturi bio im je P.A. Danielsson.
Lars je ostao u bendu, a Magnus je izašao iz benda baš negde između evropske i američke turneje. Na američkoj turneji je trebalo da sviraju skoro celo leto 1995. sa Black Sabbath i Motörhead, i to su imali set od 25 minuta npr. kao prvi bend svake večeri. Zvali su Thomas Peterssona nazad u bend, koji je svirao na The astral sleep (1991) i Clouds (1992) i koji je odličan gitarista i, po mom ukusu, mnogo bolji za Tiamat. Sahlgren se u solažama više ložio na Malmstina, a Petersson na Gilmora i to je nešto što Tiamatu mnogo više leži. Taj metalski trip koji je Magnus dao je sjajan za Wildhoney i uradio je savršen posao za tu priču, međutim imajući u vidu pravac u kome će se Tiamat dalje kretati, Thomas je bolji izbor i bolje se uklopio u ono što sledi.
Međutim, nakon te turneje Johan se vraća kući i maltene (ponovo) raspušta ceo bend. U isto vreme je raskinuo sa devojkom i bio dibidus u nekoj minus fazi. Pred kraj 1996. odlučuje da bukira Woodhouse studio, ovaj put bez Waldemar Sorychte, već unajmljuju njegovog asistenta (zapravo vlasnika Woodhousea) Siggi Bemma, i Thomas i Lars se odazivaju na poziv da dođu na snimanje, a na bas gitaru dolazi Anders Iwers, bivši gitarista Cemetary (inače rođeni brat Peter Iwersa iz In Flames), koji se takođe zna sa bendom od ranije, jer je jednom prilikom već odsvirao neki koncert Tiamata umesto nekoga.
Rokersko-flojdovska Cold seed, koja otvara album i za koju Tiamat tvrde da su ih inspirisali surf rock bend Man or Astro-Man? i Dick Dale, već sa sledećom Teonanacatl tonemo u tu neodoljivu žućkastu lepljivu pomrčinu zajedno sa Johanovim sugestivnim glasom. Teonanacatl je meso bogova, kako su ih videli Asteci i Inke.
A Psilocybe species was known to the Aztecs as teōnanācatl (literally “divine mushroom” - agglutinative form of teōtl (god, sacred) and nanācatl (mushroom) in Náhuatl) and were reportedly served at the coronation of the Aztec ruler Moctezuma II in 1502.
Trillion zillion centipedes nas je uvukao dublje u trip, da bi nas onda iz paranoje izvukao The desolate one.
Sa njom sam imao neki ambivalentan odnos prvih desetak slušanja, da bih je na kraju zavoleo i danas mi je vrlo specijalna. Saša, kad ju je čuo, spomenuo je da mu je zamirisala na neki acid jazz, verovatno zbog trip hop ritma (sempla, ritam mašine, kakogod) što mi je godilo samo u smislu da je pesma definitivno bila tamo negde što se žanra tiče. A atmosfera je, hm, u nedostatku boljeg rečnika, blago narkomanska. O čemu naravno tada nisam imao pojma, ali je atmosfera ta koja me je uvlačila u taj prijatni bazen žute izmaglice.
Atlantis as a lover je prelepa pesma koju najavljuju talasi i činele šušte okolo kao pesak kad ga baciš pred obalom. Gudači koji ulaze pred kraj preko flendžovane gitare takođe su baš jedan šmekerski momenat. Nakon milion puta koliko sam pesmu preslušao u životu, i kad sam zavoleo sve u pesmi što je moglo da se zavoli, pa čak i taj nesavršeni Johanov vokal u refrenu, na kraju ispadne da je sâm zvuk bubnja nešto najlepše što postoji.
Par godina kasnije kad je burazer doneo Darkwood Dub – Elektro pionir da slušamo, super mi je bilo što je Vasilova farba na klavijaturi u Potaman bila ista kao uvodna u Atlantis as a lover.
Alteration x 10 mi je verovatno bila prva omiljena stvar kad sam slušao album. Svašta ima u njoj, malo omaž Floydima (onih 5/8 u srednjem delu kao Money), malo omaž samima sebi (instrumentalni deo u The sleeping beauty), opet malo o drogama, sve u svemu jedna super Tiamat pesma koja je verovatno najviše rok na albumu, pored Cold seed.
“Take a shortwave frequency ride
(any you like)
What you believe in, you'll find
Close your eyes to see
This will take a while...”
Teremin je instrument sa dve antene koji se svira bez ruku faktički, jer antene reaguju na blizinu ruke i time generišu ton. Tačnije, leva antena određuje volumen, odnosno jačinu/glasnoću, a desna ton, odnosno pitch. Prvi put sam teremin video na nekom The Gathering koncertu (pesma Rescue me), a nešto kasnije onu malo poznatiju facu koja se zove Jimmy Page, u pesmi Whole lotta love (čuveni srednji deo).
Konzumacija biskvita Timoti Lirija vodi nas negde na Istok, i to najluđe, najistinitije i najdalje do sad. Iako po formi instrumentalna, ženski vokal Birgit Zacher nas vodi u zemlje izlazećeg sunca. Sigurno najegzotičniji momenat ploče.
Inače, Birgit Zacher je profesorka pevanja i vocal coach i već se redovno pojavljivala na Century Media izdanjima, Tiamatu na The ar, Moonspellu maltene svuda na prva tri albuma (Raven claws mi prva pada na pamet), Sentencedu na Crumbling down (give up hope) itd.
Only in my tears it lasts je meditativna pesma o raskidu koju je hajlajtovao Thomas prerušen u Gilmora koji stoji na vrhu planine s' vetrom u kosi i suzama u očima i svira solo svog života. Još jedan od bisera albuma.
Pre par godina sam provalio da je Only in my tears it lasts sjajna stvar za proveravanje razglasa, jer početni sempl ima neki pokret u sabovima koji može lepo da pokaže ako neka donja frekvencija istrči.
The whores of Babylon ima neki Sister of Mercy prizvuk. Najmanje sam je gotivio, ali sam je gotivio. Kite je kratki instrumental koji najavljuje prelepu premračnu baladu Phantasma de luxe (sa još jednim fenomenomenalnim solom Thomasa, uz koji sam naučio pravilan bend na žici), a ona je poslednji voz za Mount Marilyn.
Sve ono što je A pocket size sun najavljivao, Mount Marilyn je sve to, pa puta deset. Verovatno pesma sa najviše lejera i dešavanja. Slajd gitara pred kraj pesme je super momenat, mada je pesma prepuna raznih blagodeti. U jednom trenutku se čak čuju i delfini.
Naslovna A deeper kind of slumber zatvara album blagim ritmom i sijajućim, svetlećim gitarama koje nose Johana nebu pod oblake dok pripoveda o morfijumu i umiranju i tankoj liniji između dremke i smrti; molitvi za preporod.
A deeper kind of slumber je album koji je obeležio mene kao ličnost i ceo moj život. Wildhoney je otvorio neka vrata, a Slumber još devet drugih. To je album koji definitivno nije za žurke i bleju sa ekipom, ali je za dobar zabod prosto esencijalan. Za prolećno-letnju meditaciju savršen. Ta gustina koju leto nosi sa sobom kad je sparno, A deeper kind of slumber ume da nagradi i osveži.
Prošle godine sam na Tasosu na plaži na sluškama vrteo samo Slumber i Fear inoculum naizmenično (sa možda ponekim The Power Station uplivom), što je možda zanimljivo u kontekstu Terrorizer naslovne koju ću okačiti. U kontekstu plaže je defitinivno umirujuće i umnoproširujuće iskustvo, sa sve talasima koji sve vreme preklapaju muziku i daju poseban vajb.
U daljnjoj vivisekciji dremeža u odnosu na raniji Tiamat… Ono što je najvažnije je to, što su umesto metalskih gitara sa svih ranijih albuma, ovde ulogu preuzele Fender i Gibson gitare. Već u prvom pojavljivanju u Cold seed spotu Johan je viđen sa crnim telekasterom, a Thomas sa crvenim stratom. Na live verziji The sleeping beauty, u nešto izmenjenom aranžmanu tako da više liči na Slumber materijal, Thomas svira bordo les pol studio, a Johan je ponovo viđen sa teletom.
Što se pojačala na albumu tiče, potpisano je britansko pojačalo Laney. Laney je stara britanska firma osnovana 1967. i sigurno najpoznatiji korisnik i endorser Laney pojačala će zauvek biti Tony Iommi. Baš na toj zajedničkoj turneji po Americi Šveđani će skontati novi model pojačala koje se zove Laney GH100L i uveliko ga koristiti na A deeper kind of slumber albumu. Rećiću samo da mi se zvuk gitara na Slumberu uvukao pod kožu i mislim da sam krajnje nesvesno, deset godina kasnije, birajući za sebe pojačalo po celom Beogradu, izabrao baš taj isti model. I dalje ga sviram.
Potraga za intervjuom iz Terrorizera u vreme kad je A deeper kind of slumber izašao, trajala je baš dugo. Kad smo nabavili komp 2004. prošlo je neko vreme dok se nisam bacio u online potragu. 2007. sam naleteo na Terrorizer forum gde sam se registrovao bukvalno samo da bih pitao da li možda neko ima taj broj i da li bi bio voljan da skenira slike. Uskoro se javio neki car i okačio intervju! Ne mogu da se setim ko je to bio, ali u svakom slučaju hvala mu.
Jeff Wagner, koji je nekad pisao za Metal Maniacs (preko koga sam saznao za In the Woods… i Borknagar), ovih dana vodi Radical Research podkast i povremeno se dopisujemo, najviše zbog Tiamat. Kaže da je intervjuisao Johana baš pred nastup na čuvenom Dynamo festivalu 1997, kada su Tiamat nastupili posle Korn i Marilyn Mansona pred hiljadama ljudi. Džef je ispao kralj i poslao mi intervju prošlog leta, tačnije 9. septembra 2019.
Na turneji sa Unearth i Iced Earth u decembru 2016. po Evropi (na kojoj sam upoznao i Masmiseima, basistu Samaela... ali, to je neka druga priča), posetili smo i Štutgart i čuveni klub Longhorn, u kome su, sudeći po bekstejdžu koji je od poda do plafona izlepljen plakatima koncerata, svirali svi mogući, od Alice in Chains na Dirt turneji, Obituary na World demise turneji, Therapy? dok su promovisali Troublegum... I Tiamat između ostalih. Za trenutak je bilo super sedeti u istom tom bekstejdžu gde je Johan sedeo pre dvadeset godina i pripremao se za nastup.
Što se tiče nekih butlega iz ovog perioda, uspeo sam da nađem jedan jedini, Live at Hultsfred 1997, koji sam slučajno našao u bespućima interneta 18. jula 2019. i bio slobodan da mu napravim artwork. Nije loš butleg, mada zvuk nije ništa naročito, pogotovo u poređenju sa interstelarnom produkcijom kakvu ima Slumber inače.
EDIT 2. oktobar 2023. - slučajno sam kasno uveče naleteo na dva tjub snimka iz 1997. i u pitanju su pravi rariteti; jedini video snimci koji postoje iz tog perioda.
.jpg)
.jpg)
Što se tiče Slumber ploče, uspeo sam davno, 2011. možda, da preko Vanje nabavim prvu verziju ploče iz 1997. i to u super stanju. Album dobro zvuči, mada 30 minuta po strani ume da utiče na snimak (tiši volumen, malo tanji basovi i slično).
Novo izdanje ploče iz 2018. je već urađeno preozbiljno. Album je raspoređen na tri strane, a poslastica je inner sa intervjuom sa bendom i neke fotke sa fotosešna.
Okačiću ceo intervju ovde, jer ima puno zanimljivih stvari. Jedna od zabavnijih je da su na snimanju Cold seed spota tražili crnog pantera, a dobili slona. Druga stvar koja je interesantna danas, je kako su na turneji za Slumber po prvi put koristili in-ear monitoring koji je tada tek bio u nastajanju i oni su ga mrzeli.
CLOUDS (1992)
Nego, da se vratimo malo i na Clouds. Da ne bude da je Clouds nepravedno zapostavljen, zapravo su mi kupovina ta dva diska bili, baš ono, double impact (beše su ga kod nas preveli kao Osveta blizanaca).
Clouds i Slumber su sjajni kad se slušaju naizmenično. Jer, Wildhoney može da se posmatra kao tranzicija iz jednog u drugo; Clouds je i dalje u suštini death-doom sa okultnim tekstovima inspirisan snovima i satanizmom; Wildhoney je i dalje metal koji pokušava da bude nešto drugo, a Slumber je konačni preobražaj; nije metal uopšte i lebdi negde u svom svemiru.
A deeper kind of slumber je gothic Pink Floyd, Fields of the Nephilim – Elizium, psihodelični Nick Cave sa malo Swans pepela preko (onaj mirniji Gira sa akustarom), sa sve radoznalošću moderne tehnologije ambijentalne tehno muzike koju su doneli Future Sound of London ili Tricky npr.
I da... ne postoji nijedan album na svetu koji liči na Slumber. Jedini koji je uspeo malo da mu priđe po ambijentu i atmosferi je The 3rd and the Mortal – Painting on glass (1996). Iako snimljen godinu dana pre Slumbera, ima tu neku ambijentalnu gustinu. Pričaću i o tom albumu jednom.
Clouds je, kako sam već spominjao, okultna ploča.
In a dream je jako moćna prva stvar. Onako kako su Tiamat pristupali klavijaturama i gradili atmosferu sa ostalim elementima (akustičnim gitarama i rifovima) nije radio niko drugi na taj način i tako dobro kao oni, i mislim da je to jedna od ključnih stvari zbog kojih su osvojili toliko publike u death metal undergroundu.
The astral sleep je takođe imao te jezovite momente sa introm i outrom (Neo aeon i The seal) koji zvuče kao da su izvučeni iz nekog sjajnog horor filma. Toga je na Cloudsu bilo u izobilju.
Zanimljiv je podatak da je Johan prvobitno želeo da se album zove In a dream, ali mu Century Media nije dozvolila i predložila Clouds kao kompromis. Gledajući omot kapiram kako i jedan i drugi naziv imaju smisla, mada mi je potpuno jasna Johanova opsednutost snovima i podsvesnim svetom.
The astral sleep, In a dream, Do you dream of me? i A deeper kind of slumber gravitiraju oko istog polja. Kuda odlazimo kada sanjamo? Možda je previše offtopic, ali ako današnjem tinejdžeru rezonira misao od Billie Eilish koja glasi when we all fall asleep, where do we go?, pretpostavljam da to nije eonima daleko od Johanove (i moje) fascinacije. Da li je spavanje deo smrti? Da li lucidno snevanje, odnosno ovladavanje tehnikom snevanja time što znaš da sanjaš a ne probudiš se, utiče na neke demonske sile van našeg vidokruga na javi?
...then I turn to you and say “I worship Lucifer”
Akustičnih gitara nema mnogo na albumu, ali tamo gde ih ima (In a dream, A caress of stars, The sleeping beauty, Undressed), savršene su. Te četiri su savršene pesme.
A caress of stars je najemotivnija pesma na albumu i meni je uvek bila omiljena. Ima predobar stih koji otprilike sumira ceo album:
“On the horizon, where seas meet clouds
A scenery shimmers beyond reality
I glance a world as a recent lit star
I am swallowed by universe”
The sleeping beauty je hit singl albuma, sa svojom doom metal verzijom Slayer rifa.
Takođe, žrtvovanje nikad nije delovalo erotičnije nego u Undressed:
“The girl opened her mouth
I opened my veins
The girl opened her heart
I opened a door to another world”
I onda ta posmrtna odjavna istočnjačka melodija na kraju. Savršena smrt svakog death metalca.
Iako sâm Johan priznaje da ne voli toliko Clouds samo iz razloga što ga podseća na to vreme kad su ga snimali, koje mu nije toliko drago, Clouds je veliki album. Verujem da gomila fanova ne bi imala ništa protiv da su Tiamat objavili još jedan Clouds umesto Wildhoney; no na sreću Johanov kameleonski pristup radu i stvaranju i neprikosnovena harizma su ono što ga čini vizionarem i Tiamat su jedni od najznačajnijih bendova u metalu 90-ih, a što se mene tiče, i u muzici uopšte. Hvala.
PS. Omiljeni misheard lyric koji ponekad čujem, I am looking down at me čujem kao I am looking donut me. Volim krofne, šta ću.
PPS. Teremin sam uzeo prošle godine u Parizu. Iz ove perspektive, više od pola stvari koje sviram imaju neke veze sa Tiamat...
Нема коментара:
Постави коментар