(za pravi ugođaj idealno je da album o kome se govori svira u pozadini)
OMNIO
- pre
In the Woods… je bend o kome nismo znali ništa. Jedini info koji smo o njima imali, osim zavodljivog imena, je to da su Empyrium i In the Woods… slični, u fazonu ko sluša Empyrium treba da sluša In the Woods… i obrnuto. Mi smo u tom trenutku od Empyrium čuli samo A wintersunset i to sa neke užasne kasete kod SKC-a na kojoj je od sedam pesama falilo dve i po. Mirku su se baš dopali, a meni su bili vrlo dobri. Utisak mi je kvario loš snimak, ali bilo je ili to ili ništa. (Inače, te čuvene kasete kod SKC-a zaslužuju zaseban post bukvalno)
Mirko je ortak koji je stariji od mene 8 godina i družili smo se zbog muzike, jer smo bili jedini koji smo se znali, a da smo u tom trenutku slušali tu muziku i te bendove. Osam godine razlike možda nije puno, ali kad imaš 15 a taj neko 23, možda jeste malo čudno na prvi pogled. Ali, nas je spajala isključivo muzika i ljubav prema bendovima koje tad niko drugi kod nas nije slušao (bar ih nismo još poznavali u tom trenutku).
Prvi put sam čuo za In the Woods… kada je u Terrorizeru br. 44 (sa Paradise Lost na naslovnoj) na jednoj strani pisalo da poklanjaju disk uz pretplatu i da je poklon disk bio Omnio, album meseca prošlog broja, juna 1997. Komentar je bio nešto u fazonu “own this and you'll own a classier disc than any of your friends”.
Sledeći put kada sam video da se negde pominje Omnio bila je godišnja lista Jeff Wagnera iz Metal Maniacs, drugog omiljenog metal časopisa. Na prvom mestu na listi mu je bio Omnio, a na drugoj Anathema – Eternity (Amerika je često kasnila za evropskim izdanjima sa distribucijom, pa je tako Eternity tamo objavljen tek 1997). Kako se njegov ukus prilično slagao sa mojim sudeći po toj listi, recenzijama i intervjuima (meni je Eternity bio apsolutni favorit za album 1996. godine, bio i ostao), to je već bio drugi ozbiljan hint. U Nuclear Blast katalogu (sa Covenant naslovnom) Omnio je takođe negde bio spomenut i bila je odštampana i sličica omota albuma. Izgledao je jako zanimljivo.
U junu sam završio osnovnu i upisao gimnaziju i matorci su me častili za uspeh. Drug Mirko se takođe radovao što idem u Solun i dao mi je podugačak spisak da mu nešto nađem. Dao mi je nekih 90 maraka, dovoljno za tri ce-dea, pa po principu na šta naletim, to da uzmem. Mislim da su mu prva dva na spisku bili Empyrium – A wintersunset i novi Empyrium album, a treći Storm – Nordavind. Ja sam pikirao novi Therion i novu Anathemu koji su izašli i to sam već isplanirao da uzmem na neviđeno, jer je to bio safe bet. U planu su mi bili i Theatre of Tragedy – Aégis, koji sam već slušao u CDR formatu celo leto do tog trenutka (puštao Vartabedijan na radiju, bio disk u Felixu) i taj album mi je posebno pozitivno obeležio ceo vajb završavanja osnovne i spremanja za prijemni. Razmišljao sam ozbiljno i o njihovom prethodnom albumu, Velvet darkness they fear, kao i o Crematory – Awake… Kao i o još nekim albumima, kako to uvek biva kad se izvor novih i interesantnih bendova čini nepresušnim.
3.8. ponedeljak
U Solun smo stigli u ponedeljak, 3. avgusta. U prvoj turi sam uzeo Therion – Vovin, Anathema – Alternative 4, Theatre of Tragedy – Velvet darkness they fear i Crematory – Awake. Sva četiri sam uzeo bio u Musiclandu. Alone je radio tek od 8. avgusta zbog godišnjeg. Mirku sam video neke diskove sa spiska, ali sam čekao da otvore Alone da vidim da li možda imaju Empyrium tamo. U Musiclandu sam video i Omnio i tražio da mi ga puste u radnji, ali mi se nešto nije dopao, bar u kontekstu tih 3-4 minuta koje sam čuo dok sam bio tamo.
Sledeći put smo došli u Solun u četvrtak, 6. avgusta. Grci su imali varijantu da su nekim danima radili samo prepodne, a nekim i pre i popodne, sa pauzom za ručak između. Moguće da je četvrtak bio dan i za pre i popodne. Nismo bili neki ranoranioci, mada se na moru probudiš uglavnom oko 9, do 10 najkasnije. Posle doručka i nekih sat i nešto vožnje od Haniotija, po dolasku u Solun se raziđemo svako na svoju stranu i onda nađemo zajedno taman kad se radnje zatvore i bude pauza za ručak.
Taman sam se bio napenalio da uzmem Omnio, ali su ga prodali! Izgleda da ga je maznuo prošli put neki tip koji je čuo album u radnji kad ga je Džo meni pustio da čujem. E, jebiga. Alone još nisu otvorili… Ali, zato sam provalio da postoji još jedna, treća radnja, Rock City, koja se nalazi bukvalno na ćošak iza Alonea, a ja je do sad nisam provalio. Strava! Tu sam uzeo sebi Liv Kristine, a Mirku sam našao novi Empyrium – Songs of moors & misty fields, kao i Summoning – Dol Guldur. Empyrium me je oduševio. Bukvalno. Posle prvog preslušavanja sam bio u fazonu, moram sebi odmah da kupim jedan, valjda je ostalo u Rock City-u još jedan ili dva komada! A u Musiclandu sam uzeo sebi The 3rd and the Mortal – Painting on glass. Taj album je tek ludilo i zaslužuje zasebno pisanije. Ideja za Mirkov treći disk je bila šansa da se u Aloneu možda pojavi prvi Empyrium, ili možda ako nađem Heavenwood. Ja sam već isplanirao da uzmem i sebi drugi Empyrium, Omnio, Aégis ako nađem digipak verziju sa bonus pesmom (u Musiclandu je bio samo običan), a možda i Tiamat – The sleeping beauty live in Israel koji je bio na popustu (3000 drahmi, ostali diskovi su uglavnom bili oko 5000).
U međuvremenu sam se čuo sa Mirkom telefonom (imali su one halo kartica govornica momente tad) i javio mi je da mu uzmem Moonspell – Wolfheart kao treći disk, ako ne nađem prvi Empyrium, ili prvi Flowing Tears & Withered Flowers. Zvao sam i Musicland telefonom da rezervišem Omnio, da mi ga opet neko ne mazne.
OMNIO
- bardo
U Solun smo ponovo otišli u utorak, 11. avgusta. Uzeo sam In the Woods… – Omnio (ipak u Aloneu, moguće da je tamo bio malo jeftiniji), Theatre of Tragedy – Aégis digipak (isplatilo mi se što sam čekao da otvore Alone!), Empyrium – Songs of moors & misty fields i, pošto mi je ostala kinta, The Gathering – Nighttime birds. Mirku sam uzeo Moonspell – Wolfheart (beli digipak reissue sa bonus pesmom).
Prvi komentar na Omnio je bio:
“In the Woods… nisu loši, ali su malo teški (zahtevaju više koncentracije – kao Arcturus na primer).”
Trebalo mi je vreme da se naviknem na bend i album. Mirku se odmah svideo, a meni je trebalo vremena. U početku mi je omiljena pesma bila Bardo... jer je bila instrumental. Tek kasnije ću provaliti da je Bardo u stvari bio njihov omaž Flojdima i Careful with that axe, Eugene. Još kasnije će burazer dobiti od Tapijeve Bojane na poklon Tibetansku knjigu života i smrti, gde ću saznati šta je bardo.
Šta je na omotu?
Nekad davno postojao je In the Woods… sajt www.darkwood.com/inthewoods/ na kome je postojao guestbook i gde su posetioci ostavljali pitanja. Mislim da se tu spomenulo pitanje omota i mislim da se neko iz benda javio sa objašnjenjem da je u pitanju fotografija flaše slikane odozdo kroz dno, ili možda sa strane, sa flašom u vodoravnom položaju i da je fotografija blown-upovana u izradi. Ne sećam se tačno, davno je bilo, ali je podatak bio dovoljno važan da sam bar kontekst zapamtio. Omnio nije odavao tajne lako. Omnio postavlja pitanja. Višeznačje kao novi termin – više interpretacija neke ideje, i ne mora da znači da nije svako objašnjenje ono pravo. Što manje znaš, to se više interesuješ.
Ko su ti ljudi? U bookletu su navedeni pseudonimi umesto pravih imena.
Omnio je bio jako specifičan i jedinstven. Počev od omota koji je fenomenalan; ima dubinu, enigmatičan je. Tekstovi pesama su isto tako hermetični. Pominju se neki poetski termini koji su ispričani na neki filozofski fazon. Zvuk je topao i greje, čak i kad gitare uzmu da riljaju po žicama kao neki black metal bend, to sve zvuči nekako neagresivno, mekano i prijatno. Vokali su muški i ženski, ali ne kao Therion, ne kao Theatre of Tragedy. Čas se prepliću, čas pričaju neku svoju priču. Vrlo su dramatični na momente, i oni vuku glavne konce kako se pesma kreće. Pesme nemaju strofe i refrene, nego sve nekako teče i menja se. Nikad nisam čuo ništa slično. Zavodljivo je i pomalo odbijajuće u isto vreme, bar na prvo slušanje. Sećam se da ima jedan deo u solaži u Weeping willow gde rifovi sviraju mol, a solo je u duru i to me je baš nerviralo i paralo uši svaki put. ...Dok se nisam navikao posle nekog vremena i skapirao da su baš tako hteli.
Takođe, jako bitna stavka – gudači. Album ima 5 pesama, a traje 63:11. Pesma koja otvara album, fenomenalnog naziva 299 796 km/s, traje 14:46 i negde oko četvrtog minuta ima brejk gde se ugase distorzije (da lampe na pojačalima odmore) i pesmu preuzmu gudači. U nekom trenutku im se pridruži clean gitara i toliko je fenomenalno urađen ceo taj prelaz. Neverovatan bend u svakom pogledu. Potpuno mi je promenio svest o muzici i tekstovima i svemu dao neku novu dimenziju. Kako nešto može da se napiše i da bude nejasno, dvosmisleno, trosmisleno...? U smislu da raspali maštu za mnogobrojne interpretacije. Ako bi se muzički seciralo u sitna crevca, potkrade se tu neki Anathema/My Dying Bride uticaj, prvi King Crimson, rani Floyd, cela ta psihodelična prog rok škola 70-ih... Ali, sve spakovano u neki novi entitet 90-ih. Kao što je izjavio Stivi par godina kasnije kad smo se upoznali, Omnio je savršenstvo. Niko nikad više neće napraviti još jedan Omnio, pa čak ni sâm In the Woods… Jer, Omnio je sve.
OMNIO
- post
Omnio zrači nekom toplotom. Podseća me na avgust. Uvek će me podsećati na avgust. Na leto, na kasno leto, na kasno popodne, 6 popodne recimo dok sedim sa ćaletom na terasi (krovnoj) i dok u smiraj dana slušamo gugutke kako se oglašavaju. Ćale popuši po koju cigaru (široki danhil), srkne kaficu i prelista novine. Ja čitam neki strip, možda Mikijev Zabavnik, ili se sušim pored malog bazena na naduvavanje i bazam pogledom preko Hotela Turist ili po džungli od dvorišta gvinejske ambasade.
Album nakon toliko godina i dalje ima neki svojstveni šmek. Ploču Omnio sam našao godinama kasnije, repress naravno, i to u avgustu (opet taj avgust!) 2016. kad sam bio na Brutal Assaultu sa Unearth kao njihov tonac. Čak smo greškom kombiste ušli u pogrešan bekstejdž i naleteo sam pravo na Botteri blizance (basistu i gitaristu). Malo smo popričali i zahvalio sam im na svemu što su snimili, posebno za Omnio. Mislim da sam pričao sa basistom i ljubazno mi se zahvalio i poklonio mi disk novog benda Strange New Dawn. Čak sam uspeo i da odgledam malo In the Woods... nastup kasnije. Taj “novi” In the Woods… koji je revitalizovan te godine, valja napomenuti, nema veze sa onim starim dobrim In the Woodsom od ranije. Čak su posle te mini turneje tog leta i braća blizanci otišli iz benda i od prve postave je ostao samo bubnjar Kobro. U svakom slučaju, za propustiti. Ako hoćete pravi In the Woods… fiks, trebaju vam samo prva četiri albuma iz originalne faze, to jest period 1995-2000.
Interesantno je i da sam jednom pričao sa Toby Driverom (iz Kayo Dot) o tome kako su albumi iz tog perioda vremena čudno ostarili i da ljudi koji ih nisu čuli tada, iz današnje perspektive ih percipiraju krajnje čudno. Euro metal, kako to Ameri zovu. Toby je, kaže, pustio Omnio u kombiju dok su putovali na sledeći koncert i sve što je dobio je negodovanje. Istina, Omnio nije album koji je zahvalan kao prigodna pozadinska muzika uz socijalizaciju i druženje. Isto se može reći za većinu albuma kojima ću se baviti u ovim pisanijima, no, nostalgija, introspekcija i soul-searching, uz prigodnu dozu melanholije, je nešto što su za Omnio lajtmotivi… Brzinom svetlosti.
Нема коментара:
Постави коментар