TIAMAT – WILDHONEY (1994)

TIAMAT – WILDHONEY (1994)
(magija skrivenih cvetova)

Kolikogod osećao neku radost što treba da pričam o Tiamat, osećam i neku težinu, jer količina radosti, radoznalosti, sreće, uživanja i ispunjenosti koju su mi Tiamat omogućili je neopisiv i imam osećaj kao da mi treba cela jedna knjiga da to sve objasnim. Osećam pritisak i odgovornost koje treba da sabijem u ove redove, ali onda tripujem kako treba danima da sedim i piskaram. Osećam malo i olakšanje što ću krenuti time da se bavim, ali čoveče, koliko toga tu ima. 

W.A.S.P, Tiamat i Anathema su bendovi koji su mi promenili život i mnogo toga dali, pa me malo užasava sama činjenica koliko građe moram da pređem. Jer, ja sam uglavnom sistematičan i krenem ispočetka, a ponekad putovanje u daleku prošlost donosi rizik da tamo ostaneš zarobljen zauvek.

Jer, ja Tiamat obožavam. 

Tiamat su mi bili omiljeni bend u periodu 1996-2003, pritom sam ih voleo najviše 1996-1999. Pokušaću iz delova da približim kako je meni sve to izgledalo kao trinaestogodišnjaku.

Počelo je tako što je brat otkrio Explosive Records iz Novog Sada. Snimali su albume sa diskova na kasete i imali jako fin katalog. Saša im je poslao gomilu kaseta krajem 1995, i početkom januara 1996, negde posle praznika, stigao je paket. Bilo je tu svačega. Odabir šta ćemo da snimimo je uglavnom zavisio od recenzija i intervjua u drugim časopisima, a toga nije bilo toliko puno. Nekoliko Metal Maniacsa, samo jedan Terrorizer u tom trenutku (br. 19, april 1995. sa Schuldinerom na naslovnoj), nekoliko Kerrang! časopisa iz 1990/1991, poneki Metal Forces iz 1991, poneki Blast! iz Italije, neki poljski fanzin iz 1995, moguće i neki domaći fanzin (Tri drugara možda?)… Sve to po principu, ako se neki bend ponavlja na više mesta i to u dobrom kontekstu, znači da valja. Ako su reference blizu onoga što već znamo, tim bolje. Mada, moram da priznam, Sale je uvek imao neustrašivu hrabrost da na neviđeno pokupi nešto samo na osnovu omota (npr. Neurosis – Souls at zero ploča u Solunu), ali to je uvek bio više instinkt nego rizik. I često se isplatio.

Mislim da je moja prva narudžbina od Eksplozivaca uključivala W.A.S.P. – Videos… in the raw, koji sam odgledao sigurno 200 puta, pritom sam u intervjuima sa bendom razumeo svaku treću reč engleskog. Tiamat se sećam recenzije iz Metal Maniacs koju je potpisao Don Kaye, kao i još jednu pohvalnu iz nekog poljskog fanzina.

Na kasetama su bili A: Bathory – Bathory B: Black Sabbath – Black Sabbath, Corrosion of Conformity – Deliverance (čuli smo prethodno Clean my wounds na Terrorizer kompilaciji), Unleashed – Where no life dwells sa još nekim albumom na B strani, sigurno još nekih kojih ne mogu da se setim sada, možda i Massacre – From beyond (imali smo snimljen spot Chamber of ages sa Headbangers Ball). 

Na po mene najvažnijoj kaseti bili su
A: AMORPHIS – TALES FROM THE THOUSAND LAKES
B: TIAMAT – WILDHONEY

Sećam se maltene kao danas, Amorphis nam je bio super. Okrenemo stranu, pustimo Tiamat, i kad su krenule ptičice i ona melodija i onda ubrzo rif iz Whatever that hurts, vilica mi je pala. Kao u crtaćima. Samo je još falilo da mi se jezik odrola kao roletna. Kako je moguće da je ovako dobro? Kako? Koja je ovo vrsta muzike? Kako se prave ovi zvuci?

Mislim da bi ekvivalent tom mom doživljaju bio isti kao naši matorci kad su prvi put čuli Dark side of the moon, cela ta njihova generacija to jest. Nešto novo i drugačije što te potpuno izmesti.

Šta reći o ovom albumu 26 godina od izlaska? Prvo što mi pada na pamet su:
priroda, psilocibin, Pink Floyd, lucidno snevanje, okultno, mrak, Mesopotamija, LSD.

Tiamat su do tog trenutka bili death-doom metal bend, međutim nakon turneje za Clouds (1992) pevač i gitarista Johan Edlund raspušta bend, ostavlja samo basistu i kao duet ulaze u studio da preko leta 1994. snime Wildhoney. U studiju im pomaže Waldemar Sorychta, što oko klavijatura, što oko aranžmana, a najviše oko produkcije. Waldemar Sorychta je poznat po tome što radi kao producent u Woodhouse studiju u Hagenu blizu Dortmunda i što je producirao jako bitne albume bendovima Tiamat (The astral sleep, Clouds) i Samael (Blood ritual, Ceremony of opposites), a ubrzo potom će raditi i sa Moonspell, The Gathering, Sentenced, Rotting Christ itd, uglavnom bendovima na Century Media etiketi. No, najveće zasluge dobiće producirajući upravo Wildhoney. 

Wildhoney je u svetu odjeknuo žestoko. Mislim da je ubrzo postao najprodavanije Century Media izdanje. Pritom je Century Media uradila sjajan posao sa promocijom; novinarima su slali kopiju diska zajedno sa bočicom meda, brendiranom u Tiamat Wildhoney fazonu. Scena je odreagovala i, na moju veliku sreću, dosta bendova je krenulo njihovim stopama; da eksperimentiše sa zvukom i da ubacuje drugačije elemente u možda već pomalo učmalu death/doom/gothic priču.

Wildhoney nije pomerio samo ceo žanr; lansirao ga je u orbitu. Gothic metal je u tom trenutku postajao veliki u undergroundu, a popularizovali su ga Paradise Lost albumom Gothic 1991. i, još važnije, Type O Negative albumom Bloody Kisses 1993. Wildhoney je samo dodao Pink Floyd ambijent u celu priču i pokazao kako ceo jedan univerzum može da stane u 42:08. Gothic metal, doom metal, ostaci death metala (Visionaire najviše podseća na prethodni fenomenalni Clouds), industrial elementi (25th Floor), velika flojdovska završnica u vidu balade Do you dream of me?, atmosferičnog instrumentala Planets i psihodelične A pocket size sun.

Gaia je apokaliptična gothic himna o pobuni prirode protiv čoveka i nestajanju sveta. Tekstualno, bavili su se magičnim pečurkama (Whatever that hurts) gde sam, mislim, tek kasnije, upoznajući se sa Kastanedom i Učenjem Don Huana, spoznao šta je psilocibin i kako radi. The ar je izazvala neke kontroverze, jer se pominje the sign of the Aryan race, no Johan odbacuje tvrdnje da je u pitanju nacizam, već stara sumerska rasa. 

Ime boginje Tiamat se spominje u Epu o Gilgamešu kao iskonska boginja svih okeana koju je Marduk rascepao na pola i od nje je nastao svet; od rebara je stvorio nebo i zemlju, od suza Tigar i Eufrat, od njenog repa Mlečni put.

Wildhoney je meni rascepao ceo jedan novi svet. Kojagod da je ovo vrste muzike, ja želim još ovoga!

Album sam uspeo da nađem na disku u avgustu 1996, i to sasvim slučajno kad smo pred kraj letovanja našli radnju Musicland u Mitropoleos 102 u Solunu. Bio sam presrećan.

Na albumu su sve pesme spojene (prelaze iz jedne u drugu bez prekida), tako da sam, tek kad sam pustio disk po prvi put, saznao koja je koja pesma; gde se odvajaju Whatever that hurts i The ar, odnosno da je Wildhoney samo uvod od 53 sekunde. Da je Kaleidoscope zapravo samo uvod u predivnu Do you dream of me? koju je i moja keva zavolela, pogotovo kad sam uspeo da je skinem na gitari. Sve osim onog brzog flamenko sola, to mi je baš bilo ono, ma nema šanse. 

Prelep dizajn, nikada nisam video ništa slično. Svaka pesma je imala svoju fotografiju, a naslovna je bila priča za sebe. Bila je u lejerima i nekim naznakama i nekako topla a mračna, mogao si u nju da buljiš satima.

Što se intervjua tiče, godinama sam tražio da nađem ikakve intervjue sa njima iz bilo kog perioda, a pogotovo Wildhoney i A deeper kind of slumber. Sva sreća, pa sam pre godinu dana naleteo na jednu gotivnu stranicu na fejsbuku i zamolio ih da mi iskopaju Tiamat intervju iz Terrorizera 14 iz novembra 1994; ispali su potpuni carevi i 1. avgusta 2019. su objavili intervju i recenziju na stranici.

Mislim da su Eksplozivci u tom trenutku imali samo Wildhoney. Glad za još je ubrzo nastupila, a ja sam želeo da saznam sve. Na štandovima kod SKC-a je moglo da se nađe još tri albuma, pa sam krenuo u rikverc redom. Prvi sledeći po redu je bio Clouds (1992). Clouds i A deeper kind of slumber sam na diskovima nabavio zajedno, a pre toga moram da se osvrnem na jedan VHS, ustvari bootleg kako će se ispostaviti.

Jednog dana (10. marta 1997) u Hard Metalu bio je neki gost (ispostaviće se, Max Butcher iz Kragujevca) koji je predstavljao svoj fanzin i u to ime pustili su Whatever that hurts uživo sa nekog koncerta. Odlepio sam. 

Odmah sutradan sam ih zvao da vidim da li imaju tu video kasetu. Ispostaviće se da je to neki VHS butleg koji su Poljaci napravili od koncerta koji su Tiamat održali u Krakovu 1995. Prvom prilikom čim su javili da imaju snimak, poslao sam im svoju kasetu (verovatno Sony, ona neka sa V na slici) da mi snime koncert. Bespotrebno je reći da sam taj koncert gledao danima potom. Izveštaj kaže ovako:

Sem svih pesama sa Wildhoney ima i A caress of stars (jupi!), In a dream, The sleeping beauty sa Clouds (ove tri pesme su najbolje). Pojavljuje se i jedna sa Astral sleep (Ancient entity) i još neka improvizacija (valjda) + oba spota (Gaia, Whatever that hurts) koja su prikazana na platnu na koncertu!! Baš su carevi.

Ta improvizacija je ustvari, kako ću kasnije saznati, Set the controls for the heart of the sun, obrada Pink Floyd. Tiamat će na Gaia EP-u, osim nekih zanimljivih remiksa pesama sa Wildhoney, obraditi i When you're in, malo poznati Pink Floyd instrumental, preuzet sa albuma Obscured by clouds (zapravo saundtreka za indie film La Vallée).

Super drug Vanja, koga sam upoznao preko Stivija kasnije, narezaće mi Tiamat divx live sa Wildhoney turneje iz Dizeldorfa 1995. koji je prenosila televizija WDR. Od istog tog koncerta neko je napravio ce-de butleg pod nazivom Set the control for the heart of the sun.

Takve stvari su ti, kao fanu, jedan deo svetog grala bukvalno. Proživljavaš kroz te snimke ponovo te pesme koje su te udarile toliko moćno da su ti se urezale u DNK.

Dugo me je mučilo koju to gitaru svira Johan na tom koncertu. Dugo sam mislio da je Fernandes, ali zapravo mi je tek skoro palo na pamet da je moguće da je Esh. Iako je firma Esh pravila samo bas gitare, moguće je da su tada napravili ustupak ili Johanu eventualno poklonili neki prototip. Bar mi headstock izgleda kao Esh, jer je basista svirao Esh i izgledaju vrlo slično (plus je Esh nemačka firma, Century Media je nemački label itd.)

Century Media je baš negde u to vreme izbacila duplu kompilaciju The musical history of Tiamat plus Wild-Live in concert! koja je bila limited edition i koja je na prvom disku bila neka vrsta best of kompilacije, a drugi deo je bio Wildhoney live, snimljen u Švedskoj u Stokholmu 2. oktobra 1994. (a onaj VHS live je bio dodatni butleg nastavak toga). Pokušavao sam neko vreme da bezuspešno nađem taj disk preko da kupim, ali sam ga na kraju narezao od Eksplozivaca. Zapravo sam tog sledećeg leta 1997. imao pune ruke posla, jer će uskoro (za mene potpuno nenadano) izaći A deeper kind of slumber, tražio se Clouds, a otkriću u međuvremenu i dva sjajna albuma, Like gods of the sun i Eternity.

Clouds (1992), The astral sleep (1991) i Sumerian cry (1990) sam nabavio na kasetama na tezgama kod SKC-a. Snimci su bili progresivno retrogradni kako se ide od Clouds unazad, i snimci i omoti. Clouds je zapravo bio odličan snimak, ne kao disk naravno, ali zapravo je bio jako dobar. Dovoljno da zavolim album toliko da sam se punih godinu dana ložio da nađem disk. The astral sleep i Sumerian cry su mi u tom trenutku još uvek bili malo naporni, a Clouds je bio taman toliko teži od Wildhoney, ali ne previše, da mi je bio taman.

Taj neki okultni momenat koji je toliko prisutan na Clouds me je potpuno osvojio. No, ništa nije moglo da me pripremi na udarac koji sam dobio kad sam saznao da izlazi A deeper kind of slumber.

(nastaviće se…)

PS. Wildhoney recenzija 2014.