ARCTURUS – LA MASQUERADE INFERNALE (1997)

ARCTURUS – LA MASQUERADE INFERNALE (1997)
(rođenje avangardnog metala)

Danas (16. avgusta 2020) je dvadesetogodišnjica mog posedovanja ovog albuma na originalu. Iz ove perspektive danas kapiram kako to jako glupo zvuči, ali to nam je tada bilo jako bitno. Pritom je bila stvar samo u tome da imaš pravu stvar. Pravi omot koji nije isfotokopiran, pravi disk koji nije narezan. Kasete da ne spominjem. Dakle, zvuk i slika 10/10. Imaš tu stvar u rukama, kako je originalno zamišljena da bude.

Arcturus sam čuo prvi put dve godine pre toga, kod Vartabedijana u emisiji na radiju. Nisu bili te sreće da uđu u izbor za hit meseca, ali su bili predstavljeni sa dve pesme u delu emisije 21-22h, i David je pustio Master Of Disguise i The Chaos Path. Čuo sam za bend možda pre toga jednom slučajno, najverovatnije iz Nuclear Blast kataloga. Čim je David spomenuo Misanthropy Records i Music For Nations, kaseta je već bila spremna i obe pesme su snimljene. (In The Woods... - Omnio je objavljen za Misanthropy i bio mi je glavni hit tog leta)

Nisam čuo ništa slično. Što kaže burazer, glas u ovom delu (u strofi Master Of Disguise) mu je k'o Nick Cave.

Dosta toga je nabacano zajedno, ali sve funkcioniše. Dramatični vokali, dosta klavijatura… To je nešto što smo kontali kao rođenje novog žanra, a zvao se avantgarde metal.

Malo kasnije, listajući neki Metal Maniacs, spomenute su na jednoj strani neke nove hot snage black metala, gde je spomenut i Arcturus. Čekaj, Arcturus su black metal??

Sa Davidom se nisam baš družio, ali smo se čuli povremeno i dogovorili da se menjamo nekim diskovima. To jest, predložio mi je da mu pozajmim neke svoje originale da ih nareže sebi, a da mi zauzvrat nareže neka druga dva albuma. Tad mi je sveže pristigao Sentenced – Frozen, a zainteresovao sam ga za Anathemin Alternative 4. Zauzvrat sam ga pitao da mi snimi Arcturus – La Masquerade Infernale i Evereve – Stormbirds. Stormbirds sam već bio propustio u dva navrata da kupim, ćale ga nije našao proletos u Italiji (ali je našao zato Moonspell – Sin / Pecado i In Flames – Whoracle), i letos u Solunu ga nije bilo u nijednoj od one tri radnje.

David mi je narezao La Masquerade Infernale 18. septembra 1998. Jedino što nije imao nikakav omot za njega da mi fotokopira, jer je dobio samo promo disk, pa sam dobio samo disk i beli papir sa naslovima pesama. Često su radiji tako dobijali promose bez krštenog omota. Disk je često isti kao u originalu, samo je pakovanje svedenije, najčešće u kartonu (lakše za transport i manja gramaža). Tek kasnije su u jednom periodu neke kuće (za Nuclear Blast znamo iz prve ruke) krenule da skraćuju pesme za promose, valjda da bi sjebali pirateriju, šta li. Kako bilo, David je bar Evereve imao ful original. Moguće je čak da sam taj disk već imao narezan od Eksplozivaca, ali su sjebali ceo flow albuma tako što su pri rezanju dodali -0.02 sekunde tišine između svake pesme, a sve pesme su spojene i onda ti to sjebe ceo vajb. Takve stvari su me užasno nervirale, pa kapiram da sam sa Davidom to oko pauza između pesama prethodno razjasnio. (Kasnije sam provalio da Nero, program za rezanje, to sâm ubaci, te dve sekunde, pa je valjda samo trebalo da se odštiklira ta opcija pre nego što krene da se reže disk)

Prvi utisci kažu ovako:

18.9. petak
19.9. subota
Juče sam uzeo Arcturus i moju Anathemu. Arcturus nisu loši – na pola albuma (4 pesme) sam se već primio, ova druga polovina je već malo teža za varenje.

La Masquerade Infernale je zapravo jedan veliki bizarni satanski cirkus. Pakleni maskenbal, malo zavodljiv, malo erotičan, malo gotik, mnogo lud i vrlo ubedljiv. Ume da bude malo naporan i predramatičan, ali to i jeste bila poenta. Produkcija je bila malo plastična, to jest, Hellhammerovi trigeri na bubnju imaju tako neki specifični kliktavi zvuk, a gitare su umele da budu over-the-top sa tipično metalskim Yngwie nudlama (znate ono, lululu, arpeđa, brzalice idemo). Poenta La Masqueradea i jeste bila da bude preteran.

Dizajn je fenomenalan, a vokali zvuče kao što i izgledaju na omotu. Nema black metal vrištanja, samo neko baritonsko tripovanje, vika i objašnjavanje. Apsolutni hitovi albuma su uvek bile uvodna Master Of Disguise i treća The Chaos Path, sa tampon zonom Ad Astra između njih da ih smiri sa prelepim gudačkim kvartetom i klavirskim temama.

Simen Hestnæs je gostovao na pratećim vokalima u višim registrima u Master Of Disguise, a na glavnom vokalu u The Chaos Path. Alone je specifična po tome što je kao tekstualna podloga ponuđena čuvena poema Edgara Alana Poa. Počinje kao black metal (!) ali onda sklizne u supermelodično pevanje i muzika se razlije u nešto drugo. Sigurno najelegantniji momenat albuma, uz Ad Astra.

Disk je imao skrivenu numeru inače, i to sam provalio preko jednog od Metal Maniacsa u kome je to spomenuto. Neki car se javio da ima rešenje i da je u pitanju audio zapis koji se na disku nalazi pre prve pesme na disku. Dakle, ce-de se stavi u diskmen i čim se pusti prva pesma klikne se pauza i onda se klikne i drži dugme << za rewind i premota se unazad. Caka je što mora da se premota tačno na onoliko koliko traje pesma (ili manje), jer ako se pretera laser će da se vrati ponovo na početak prve pesme. Mislim da ta pesma ne može ni da se pusti na kompu, jer komp taj zapis ne vidi. Ta pesma se zove Philosophy Of The Crazed, kao što i piše u knjižici ispod diska sa strane (na eng. se taj deo knjižice zove spine, mislim da mi nemamo reč za to) i traje 1:27. Neki bog ju je okačio na tjub i može da se čuje ovde

Disk sam kupio tek 16. avgusta 2000. u Solunu u starom dobrom Musiclandu, zajedno sa Moonspell – Wolfheart. Tog letovanja je ludovanje za diskovima već malkice splasnulo, jer sam imao ultragigamegasuper plan da nagovorim moje da mi kupe prvu električnu gitaru (o tome u nekom drugom javljanju...)

ostali albumi i utisci

Aspera Hiems Symfonia (1996) je odličan album. On je već punokrvni black metal, sa dosta klavijatura i dosta klavira i uopšte nekim proggy elementima. Ima neku specifičnu atmosferu koju nisam čuo nigde drugde. Ti klasicizmi koje Sverd svira u prolazima na klaviru uz Garmove urlike su vrlo specifični. Raudt Og Svart na 4:08 ima jedan fenomenalan Garmov vrisak u kome je baš sažeta sva propast i to je sigurno jedan od hajlajtova albuma. Aspera je bila pola na norveškom, pola na engleskom. Imao sam snimljenu kasetu od Eksplozivaca i zanimljivo je da nikad nisam nabavio original disk, čak ni rezanac. Sad kad razmislim, ne mogu ni da se setim da li ga je neko od ekipe imao…

Disguised Masters (1999) se naslanjao na eksperimentalije koje su Ulver izveli sa Themes From William Blake's The Marriage Of Heaven & Hell, s tim da su na Disguised Masters uglavnom remiksi pesama sa La Masquerade. Bonus su prerađen Du Nordavind sa Aspere, i jedna nova stvar, Deception Genesis, koja je odlična. Remiks Master Of Disguise je urnebes, jer je prebačen u hip hop manir. Najomiljenija mi je ubedljivo uvek bila i ostala The Throne Of Tragedy, posebno kad krene jungle / breakcore deo. Ad astra je predstavljena sa dve verzije, nekom mekom house verzijom, i jednom samo sa gudačima (koja, tako ogoljena, neodoljivo podseća na Omnio).

Sećam se da sam tad kad je izašao album (leto 1999.) pročitao u nekom Terrorizeru da se bend raspada posle ovog albuma, pa mi je baš bilo stalo da čujem šta su sad napravili i kako to zvuči.

Prvi put sam album čuo 19. aprila 2001. ili nešto pre toga, kada je ortaku uspela jedna od kombina sa generatorima kreditnih kartica. Bilo je ono, ako uspe – uspe, i on je baš bio uporan i uspevalo mu je. Nije moglo sa svim sajtovima sa kojima se probalo, ali sa nekima je uspevalo. Bio je neki borroworrob sajt koji je imao, recimo, prvi Yearning koji sam baš dugo tražio, ali na njemu nije prošlo. Uspeo je Metal Merchant par puta ja mislim, i još neki sajtovi. Sajtovi su se ograđivali u principu, jer im je bilo u interesu da zarade lovu, a vlasnici kreditnih kartica, ako su i provaljivali krađu, pretpostavljam da im je Visa isplaćivala odštetu. Samo je bio ključ ne preterati sa iznosom, nego ono nešto do 100-150 maraka. Tom ortaku je uspevalo i više, stizalo mu je po 15-20 diskova i birao je gotivne sulude stvari. Tako smo ustvari i čuli uopšte Ulver – Themes From William Blake's The Marriage Of Heaven & Hell, zatim Vintersorg, Otyg, Beyond Dawn, Stille Volk – Exuvies, Bogus Blimp, Solefald, Fleurety, Spiral Architect, Naervaer, October Tide, Agalloch… kao i neke stvari sa Inside Out-a ako se dobro sećam, neki Devin (možda baš Terria), Gordian Knot, tako neke stvari. Disguised Masters sam kupio 11. marta 2002. u Beogradu od jednog lika Andreje koji je nabavljao diskove tako što ih je dovlačio iz Italije.

The Sham Mirrors (2002) je odličan prog album, nešto mekši nego što bismo navikli, ali vrlo pošten, da kažemo “najnormalniji” Arcturus album do tad. Nabavio sam ga 28. juna 2002. zajedno sa Empyrium – Weiland, The 3rd And The Mortal – Memoirs i Solefald – Neonism, i to direktno od Prophecy Productionsa u Nemačkoj. Mislim da sam im poslao lovu poštom, sakrio u neki disk (snail mail). To mi je upalilo još par puta kad sam slao lovu direktno Kim Larsenu za The Loveless album, i kad sam ganjao Benjamina iz Flowing Tears & Withered Flowers da mi nareže Swansongs koji nije mogao nigde da se nađe godinama unazad.

Uglavnom, to je bio period kad sam se spremao za faks. Svi ti albumi su mi i dalje gotivni, ali… imao sam peh par godina kasnije kad sam na nekoj Consecration svirci u Zemunu zbog lošeg produžnog spalio Vranjkovićevu dilej pedalu i onda sam morao da stvorim 300 evrića da mu refundiram… Pa su se neki diskovi našli prvi na tapetu za odstrel, pa tako i Sham Mirrors među njima. Sačuvao sam skoro sve bitnije diskove, ali od nekih sam se rastao (Evereve – Stormbirds sa početka priče je otišao Pešiću iz Rain Delay ako se dobro sećam).

Nakon The Sham Mirrors Garm odlazi iz benda, a pogađate ko dolazi na njegovo mesto. Simen Hestnæs! Tad sam već izgubio interesovanje za bend. Ne toliko zbog Simena, koliko me zasitio malo taj zvuk, posebno 2005. kad sam izlazio u Voodoo na gotik, u KST na metal, ponovo se vratio na W.A.S.P. i Def Leppard, usput zajahao Isis talas i otkrio i Autechre / Aphex Twin multiverzum.

Arcturus – La Masquerade Infernale nije loše ostario, i iako je deo black metal scene, uz recimo Solefald – The Linear Scaffold je jako grunuo ceo žanr u avangardu i nepoznato, u dosta novih žanrova, i to je bila prilika da se proširi uticaj sa stavom da sve može da se proba. Ako znaš šta radiš.