Godina je 1990. Mooožda eventualno 1991. Keva je provalila da ima radnja u gradu sa metal majicama. U pitanju je radnja koja se zvala Imagine i imala je logo sa britanskom zastavom u polukrugu, ako se dobro sećam. Radnja se nalazila u Sremskoj ulici u tržnom centru na prvom spratu, na istom mestu gde je Felix danas, samo radnja do, na kraju hodnika u ćošku, okrenuta ka ulici.
Bio sam tamo samo jednom i sećam se da smo keva, brat i ja ušli i da je bila gužva. Radnja je radila po principu štampanja preslikača; postojao je katalog sa slikama odakle izabereš motiv benda i onda ti oni preslikaju preslikač na majicu. Kako sam bio veliki W.A.S.P. fan, to je bilo prvo što sam potražio. Bilo je nekoliko motiva, i mislim da je jedan od njih bila slika Blekija sa Ghouliesima (Scream Until You Like It), ali ne bih sad mogao da se zakunem. Bilo kako bilo, svi W.A.S.P. motivi su bili za crne majice, a jedini problem je bio taj što nisu pravili tako male crne majice za sedmogodišnjake. Mislim da je burazer kao trinaestogodišnjak imao isti problem. Međutim, postojala je mogućnost da nam urade bele majice, samo je bilo potrebno da nađemo preslikače (dizajn) koji je bio predviđen za belu majicu. Izbor je bio vrlo sveden, možda fazon nekih 5-10% u odnosu na crne. Bilo kako bilo, dali smo se u listanje. Sećam se da je najveći broj preslikača imao Iron Maiden koje smo, naravno, obojica voleli. Drugi bend po redu sa brojem preslikača je bio bend Helloween. Tad sam prvi put čuo za njih.
Našli smo dva motiva koji su nam se dopali, a da su bili za bele majice. Ja sam prvo hteo Purgatory, ali nije postojala bela varijanta. Izabrao sam Bring Your Daughter To The Slaughter. Gugl nije uvek svemoćan, tako da nisam uspeo da nađem primer tog motiva na beloj majici a da je slika četvrtasta, no poslužiće i crna pozadina kao primer. Majica je toliko puta nošena i uništena da je odavno bačena. Sa druge strane, buraz je izabrao Killers motiv, i kako je njegov broj bio malo veći od mog, ja sam majicu kasnije nasledio i sačuvao je od zaborava. Print je u još uvek dobrom stanju trideset godina kasnije i ovako to danas izgleda.
Majica mi je odavno mala i ne nosim je, ali je čuvam kao relikviju. Poslednji put sam je, ja mislim, obukao pre pet godina i skapirao da mi je premala i da je bolje da je spakujem. Deo na majici koji je otpao preko Killers slova mislim da je zbog pegle, ali nisam siguran. Tada me je keva naučila da je dobro da se majice sa preslikačima peglaju sa krpom preko, da se print ne bi kompromitovao.
Elem, sledeći put sam na Helloween naleteo kad smo bili na zimovanju u Bugarskoj. Pamporovo mislim da se zvalo mesto, moguće 1992. na 1993. Našao sam na nekom mestu kasetu Ugly Kid Joe – America's Least Wanted, jer sam gotivio spot za Everything About You. Kaseta je bila okej, imala je i odštampane tekstove pesama, jedino što je poslednja pesma Mr. Recordman bila skraćena (otišla je prerano u fejdaut, a to sam provalio, jer je u tekstu pesme bilo još teksta koji nije stigao da bude otpevan). Na letovanja i zimovanja smo tada išli ekipno, po nekoliko porodica zajedno sa decom, tj. nama. Jedna od tih porodica su bili Dragan Malešević Tapi sa suprugom i ćerkom, koji su bili super prijatelji sa mojima i inače su mojima bili kumovi na venčanju. Znali su se, maltene, ceo život. U kontekstu ove priče je zanimljivo to što je supruga Bojana Malešević volela metal i tada u Bugarskoj je uzela kasetu Helloween – Keeper Of The Seven Keys Part I, koju je, nagađam, verovatno izabrala zbog omota.
Jednom prilikom sam zamolio kevu da pita Bojanu da mi pozajmi kasetu da preslušam. Krenuo je neki tiši uvod sa paljenjem televizora, i Halloween temom koja može da se čuje u filmu Halloween III: Season Of The Witch (ona Silver Shamrock tema). Brz metal, supermelodičan, unezveren vokal, vau, ovo je odlično! Međutim, pesme se nižu i nižu, čekaj da vidim omot... Zar ovaj album ne bi trebalo da ima samo osam pesama? U nekom trenutku sam prebrojao više od deset, a ni tekstovi pesama se nisu baš slagali sa muzikom. U čemu je fora?
Ne znam kako smo uopšte došli do toga, ali moguće da mi je burazer u nekom trenutku skrenuo pažnju da bi to mogao da bude Walls Of Jericho album, zajedno sa Helloween EP-em (spakovan u Keeper I omot). Možda mi je palo na pamet i da su na kaseti spojeni Keeper I i II, ali sam verovatno ubrzo odbacio tu mogućnost, s obzirom na to da se tekstovi u knjižici uopšte nisu slagali sa muzikom, kolikogod bio ispretumban redosled pesama. Sećam se i toga da, kada sam presnimavao sebi album na kasetu, najopuštenije sam krenuo da ga snimam na kasetu od 60 minuta… Nije stalo. Morao sam onda da ga snimim na drugu traku od 90. Verovatno TDK ili Sony, one su se najviše trošile tad.
Prvi kasetaš sa CD plejerom sam dobio u Atini u januaru 1995. Casio je bio u pitanju, i mislim da je isti takav imala Jovana, Tapijeva i Bojanina ćerka. Da proslavim, otišao sam u prodavnicu da izaberem neki disk. Mislim da smo tad u povratku svratili do Soluna i ostali dan-dva tamo, jer nam je bilo usput, a i moji su imali super prijatelje tamo, Ristu i Kiki (koji će se ispostaviti ključnim za neke moje kasnije akcije, pogotovo Rista). Gledajući diskove, sećam se da je odmah iznad diskova bio mali štand sa pločama i sećam se da sam video Far Beyond Driven sa drugačijim omotom za ploču. Nisam skapirao šta je na omotu, ali se sećam da sam pomislio da mi je lepši onaj plavi omot sa kosturom nego ovo, nešto braon (tek godinama kasnije sam skapirao da je to burgija koja ide u bulju). Listajući diskove, bacio sam pogled na Helloween. Imali su dva komada, Chameleon i Master Of The Rings. Snebivao sam se malo, gledao jedan pa drugi… Master je bio noviji, ali Chameleon mi se više svideo omot. Izabrao sam Chameleon.
...Da kažemo da mi je bio neviđeni šok prelazak sa Walls Of Jericho na Chameleon. Ali, najjače od svega je što su mi se dopala oba. Kako su stigli od onoga do ovoga?! Moraću da saznam.
Chameleon je bio zapravo nekakav prog album... sa pop elementima. To kažem sada nekom naknadnom pameću, tada me je apsolutno bolelo uvo kako se to zove. Album je zvučao super, moćno, pogotovo orkestarski neki delovi. Omiljene pesme su mi i dan-danas Music, Giants, I Believe i Longing. Okej, možda je album bio preambiciozan i imao neke slabije pesme, ali kad imaš 11 godina i zavoliš neki bend, ništa ti ne smeta i sve ti je do jaja.
Keeper Of The Seven Keys Part II sam našao disk u Solunu u avgustu 1995. Njegov prethodnik, Keeper Of The Seven Keys Part I (Kiper kec, kako smo ga zvali) nisu imali, ali sam uspeo da nabodem neku krljavu kasetu kod SKC-a bar. The Time Of The Oath sam uspeo da uzmem u aprilu 1996. u Solunu čim je izašao (za vreme uskršnjeg raspusta). Live In The U.K. sam našao u avgustu 1996. i onda konačno, par dana kasnije, Walls Of Jericho u Solunu u čuvenom Musiclandu. Sećam se da mi je Walls Of Jericho bila poslednja kupovina za to leto i da sam se na sekund razmišljao da li to ili Demanufacture, možda Sepultura – Arise… Prevagnula je nemačka škola i fanatizam.
Pink Bubbles Go Ape disk sam nabavio tek u maju 2020; otprilike jedna od prvih stvari kad su ukinuli vanredno stanje. Master Of The Rings dan kasnije (kasetu sam imao kupljenu kod SKC-a, a Pink Bubbles kasetu su mi snimili Eksplozivci). Keeper kec još uvek nisam uspeo da nađem za sve ove godine… Na disku. Ploču sam uzeo 2018. (zapravo, Keeper I i II zajedno. Ali, da ne mešamo ploče u priču ovaj put)
High Live i neke singlove su mi takođe na kasetu snimili Eksplozivci (Future World, I Want Out, Dr. Stein, Kids Of The Century).
'Ajde da protrčimo malo kroz Helloween diskografiju, bar onako kako ja to vidim.
Kad se sa distance pogleda kontekst vremena u kome se Walls Of Jericho (1985) pojavio… Walls Of Jericho nije samo još brži, luđi i melodičniji od Maidena, nego ima i taj herojski momenat. Plus ložačke meta-metal momente: Heavy Metal (Is The Law) i Metal Invaders. Kai Hansen nije bio najbolji pevač na svetu, ali je imao želju i duh i davao se do kraja. Melodija na gitari u Cry For Freedom, iako je možda malo maznuta od UFO Doctor Doctor, genijalna je. Victim Of Fate ima twin gitarske napade kojih bi se i KK Downing i Glenn Tipton postideli. Jednostavno, Walls Of Jericho je sublimirao sve ono najbolje kod metala što smo voleli, i sve vreme je bio na ivici. How Many Tears je himna prvog albuma i jedna od meni najomiljenijih Helloween pesama.
Kad je u bend došao lepi dečko Kiske, sve je otišlo još malo ka tom operskom vokalu koji su gajili Dickinson i Geoff Tate. Plus je Keeper Of The Seven Keys Part I (1987) jedna onako fina gothic ploča (okej, power sa goth elementima) i volim da mislim da je taj album nemalo uticao na Maidenov Seventh Son Of A Seventh Son (1988) po toj atmosferi.
Keeper Of The Seven Keys Part II (1988) je herojstvo na kvadrat. Eagle Fly Free, Dr. Stein, I Want Out – pucamo iz svih oružja. Sećam se da sam mogao da držim dah da pevam ceo leave me alooooooooooone deo u I Want Out u pretposlednjem refrenu (pre modulacije). Čak sam mogao da otpevam i ono još više nakon toga leave me alooooaaaaAAAaa. Taj deo, plus kraj Quicksand Jesus od Skid Row i kraj Cemetery Gates od Pantere su možda najviše lage kojih mogu da se setim, a da sam mogao da otpevam kao klinac bez problema… Dok nisam mutirao.
Live In The U.K. (1989) je super live album, posebno mi se dopalo kako je Kiske preuzeo How Many Tears i razvalio ionako savršenu pesmu. Album miksao Doug Hall, inače dugogodišnji tonac Maidena.
Ja volim Pink Bubbles Go Ape (1991). To je verovatno “najnormalniji” Helloween album u smislu najmanje power, najviše hard rock / traditional metal. Najčistija produkcija pritom (nije toliko grandiozna kao naredni Chameleon). Iako im se može oprostiti Heavy Metal Hamsters (ja volim taj njihov debilni humor), The Chance, Someone's Crying, Kids Of The Century, pop hitić Number One su sjajne pesme. Čak i Kiskeova baladica Your Turn najavljuje neka nova stremljenja. Da sve bude još (u)zbunjujuće za fanove, Storm Thorgerson je radio omot (kamo bundevice??)…
Nakon navodno neuspešnog giganta kakav je bio Chameleon (1993), Kiske odlazi a bend je spasao Andi Deris, došavši iz benda Pink Cream 69 (koji imaju odličan drugi album One Size Fits All na kome su sve pesme hitovi). Iako mi Master Of The Rings (1994) nije legao na prvu, zato je The Time Of The Oath (1996) razvalio i potpuno preporodio bend. Andi je imao grublji, rokerskiji glas od Kiskea i moć se vratila na velika vrata. We Burn i Steel Tormentor odmah u glavu, zatim Power, Before The War, balada Forever And One (Neverland), zajebancija Anything My Mama Don't Like, pa na sve to još i terminatorska naslovna za kraj. Nije ni čudo što su zajahali dobar talas posle toga, pa izbacili dupli živi album High Live (1996, sniman u Italiji ja mislim). Naredni studijski Better Than Raw (1998) takođe je dosta jak, sa singlovima I Can i Push i skrivenim draguljem Midnight Sun koji zatvara album i takođe ulazi u panteon omiljenih Helloween pesama.
Nakon toga mi je malo opalo interesovanje za bend. Better Than Raw je objavljen 1998. i zdušno sam ga ispoštovao, no to je već bilo uveliko vreme moje gothic doom faze (sa značajnim uplivima black metala), tako da su W.A.S.P, Helloween, Iron Maiden i Def Leppard malo krenuli na pauzu, a tron uveliko preuzeli Tiamat, Anathema, My Dying Bride, Amorphis i drugari.
Ako bih baš morao da biram… Mislim da su mi sveto trojstvo Helloweena ipak Walls Of Jericho, Chameleon i možda The Time Of The Oath. Kiperi su legendarni, tu nema nikakve dvojbe, dvojka je pogotovo jaka, ali kad ti je nešto najdraže…
Mišljenja sam da je često prvi album koji čuješ od nekog benda ujedno i onaj koji ti bude najdraži, jer kroz taj album svakako skontaš DNK benda, upoznaš ih i prisvojiš. Ako bude i boljih albuma od toga, bez problema ćeš i njih zavoleti, ali onaj prvi će uvek biti specijalan.
Ja kapiram da je Helloween ljudima užasan bend. I cela ta power spika koja je od njih nastala. Ali, power tada nije još postojao. Zapravo je power nastao od Kipera, a za vreme Walls Of Jericha se to još uvek zvao speed metal.
Da kažemo da je Jericho bio preteran, no, naravno granice se pomeraju i uvek može gore. To će kasnije dokazati Children Of Bodom ili, ne znam, Dragonforce, kada je sve to već otišlo u besmisao. No, tome svemu (Bodomima i Dragonforceu) je prethodilo nešto drugo – u jeku gotike, blacka i dooma '97, moram se prisetiti značajnog simpatičnog momenta koji se zvao Hammerfall – Glory To The Brave, koji je recenzija u Terrorizeru odlično sumirala: “možda je svima nama samo trebao izgovor da izvadimo stare Helloween ploče iz ormana”.
Ja ću uvek iskreno uživati u Helloweenu. Vratiće me uvek na taj momenat kad sam imao 11 godina i skontao da postoji nešto što je uplifting (vozdižuće) na jedan potpuno drugačiji, novi način.
Нема коментара:
Постави коментар