DIMMU BORGIR – ENTHRONE DARKNESS TRIUMPHANT (1997)
U maju 1997. sam na radiju Politika slučajno naleteo na emisiju Hard Rockin' Roll koju je utorkom vodio David Vartabedijan. Prvih sat vremena (18-19h) su bili posvećeni domaćici, pa sam to uredno izbegavao. 19-21h je bilo rezervisano za top listu i predloge najnovijih izdanja, gde sam se radovao što mogu da čujem W.A.S.P. – Kill Fuck Die na radiju, gubio razum uz premijeru Tiamat – A Deeper Kind Of Slumber, otkrio u septembru novi bend The Gathering (Nighttime Birds) i krajem godine još jedan zanimljiv bend po imenu Dimmu Borgir. U periodu 21-22h su se predstavljala po dva ili tri aktuelna albuma sa puštanjem sa još po 3 pesme sa albuma. Svakog meseca su se rotirali predlozi za hit, tako da su najuporniji mogli sa jednog albuma da budu počašćeni sa po 4-5 pesama.
Elem, mislim da sam propustio predstavljanje Enthrone Darkness Triumphant albuma, ali sam zato pojačano ispratio godišnju listu u vidu predstavnika Mourning Palace. Često su ti puštani albumi mogli da se uskoro kupe u kasetnom izdanju u Felix shopu u Sremskoj, tako da smo ortak Mirko (doom metal saborac) i ja bili česti klijenti pomenutog zdanja. Dimmu Borgir nas je obojicu oduvao. Mirko mi je doneo kasetu na koncert Orthodox Celtsa u SKC-u 26.12.1997, to i Anatheminu Silent Enigmu. Tad smo se, ja mislim, Mirko i ja i upoznali, a upoznao nas je moj tadašnji komšija Miloš iz Sarajevske.
Prve tri pesme na albumu – Mourning Palace, Spellbound (By The Devil) i In Death's Embrace – ostale su mi najdraže, ali i ostale su sjajne. Dimmu Borgir je imao neki melodični (klavijaturski) šmek koji nam je približio celu tu black metal priču. Iako je uglavnom Mourning Palace važio za hit pesmu, u ekipi se zapravo Spellbound (By The Devil) provukla kao apsolutni favorit. Kad kažem ekipa, mislim na malo kasniji period kad smo krenuli u gimnaziju (Mirko je stariji, tako da sam ja prenosio svoja black metal učenja na vršnjake u gimnaziji). Jedno od najgotivnijih uspomena iz gimnazije je kad smo slavili Novu 2001. kod Vuka na terasi i tačno u ponoć pustili pesmu i Jeki, Tomašević, Vuk i ja se iz sve snage drali Spelbaund! BAJ! D! DEEEVAAAAAAAL!!!!!
Album sam dugo imao u CD-R izdanju snimljenom od Eksplozivaca. Oni su počeli da režu diskove negde u aprilu 1998. Enthrone mi je bio jedan od prvih rezanaca i stigao mi je 12.6.1998, da bih original nabavio konačno tek ove godine, 29.7.2020, usred pandemije. I to od jednog od najvećih vitezova srpskog black metala, Milana Rakića lično.
PS. Jedna od najsmešnijih misheard lyrics (misheard život zapravo) provala je
“E, aj' pusti Dimmu Borgir – Tormentor Of Christian Souls.”
“MOLIM, šta, Tormentor Of Croatian Souls??”
ostali albumi i utisci
Dimmuov Spiritual Black Dimensions (1999) je imao velika očekivanja. Neka je ispunio, neka ne. Ja imam pomalo ambivalentna osečanja prema njemu, jer sam ga nabavio prvog dana bombardovanja 24. marta 1999. Taman sam bio na pola prvog slušanja albuma, a brat ulazi u sobu, kaže smanji, zar ne čuješ, krenule su sirene. Pesme na albumu nisu loše, ali su malo podbacili sa produkcijom. Nekako je previše zgužvana i prebudžena. Kuriozitet je da im je došao da gostuje na clean vokalima čuveni Simen Hestnæs iz Borknagar i te pesme su i najbolje na albumu – The Insight And The Catharsis i otvarajuća Reptile. Simen Hestnæs, poznat i po pseudonimu ICS Vortex, svoje prvo pojavljivanje na sceni je imao kao prateći vokal Garmu na dve pesme legendarnog Arcturus – La Masquerade Infernale (1997), a onda kada je Garm uskoro napustio Borknagar 1998, Simen je uleteo kao njegova zamena.
Na sledećem Puritanical Euphoric Misanthropia (2001) je Simen već pristupio bendu kao punopravni član, basista i pevač, a za bubnjevima je bio respektabilni Nick Barker pridošavši iz Cradle Of Filth; na drugoj gitari pridružio se Galder iz Old Man's Child (matorog slinavi). Tu su već totalno otišli u Holivud kako su i hteli, produkcija puca, simfonijski orkestar je izgostovao, a i omot je krasio legit par sisa. Pošten album, mislim da mi je favorit bila Kings Of The Carnival Creation, ali nakon toga sam izgubio interesovanje za bend.
Albumi pre Enthronea su okej, For All Tid (1994) i Stormblåst (1996), pošteni black metal srednjeg tempa sa izraženim klavijaturama. Tekstovi su na norveškom, a glavne vokale mislim da je pevao Silenoz, a ne Shagrath, pa nisu bili još uvek toliko ubedljivi. Fini su albumi, pogotovo ko voli tu norvešku priču sredinom 90-ih (tačno između najsirovijih radova i eksplozije scene, kad se i pojavilo najviše novih bendova, između ostalih i Satyricon, Dødheimsgard, Ved Buens Ende…), no po meni ni For All Tid ni Stormblåst nisu imali taj impact kao Enthrone. Nijedan Dimmu album nije u principu… Mada, sigurno ima fanova koji su se uključili kasnije sa holivudskim cirkusom, pa im je to glavna fora.
_______________________________________________________
EMPEROR – ANTHEMS TO THE WELKIN AT DUSK (1997)
(ili kako je antiprodukcija postala simfonija prelepog mraka)
Prvo što sam od Emperora video bile su neke fotke iz Metal Maniacsa iz 1995. (sa Godflesh na naslovnoj) sa sve corpse paintom i kožnim prslucima. Hi hi, gledali smo ih burazer i ja, simpatično, ali prvi put smo čuli bend zapravo dve godine kasnije u jednoj od Hard Metal emisija na NS Plusu (beše termin bio ponedeljkom ako se dobro sećam), kad su pustili spot za The Loss And Curse Of Reverence. Osim simpatičnih brkova, bodlja umesto naramenica i jednog gotivnog He-Man momenta sa mačem (u sive-lubanje-silom maniru), nije nam mnogo toga bilo jasno.
Par meseci kasnije (u knjižari DBR pored Takvuda gde su uvozili inostranu štampu) nabavio sam novi broj Metal Maniacsa, u kome je Anthems To The Welkin At Dusk proglašen za album godine po izboru redakcije i takođe album godine 1997. po izboru čitalaca. U nastavku je isto pisalo za Terrorizer, koji je kao časopis imao najveći rispekt od nas – iako smo u tom trenutku imali samo dva broja, broj 19 (april 1995. sa Schuldinerom na naslovnoj i poklon diskom sa pregršt sjajnih bendova) i broj 44 (jul 1997. sa Paradise Lost na naslovnoj), iz samo ta dva broja smo saznali neverovatno mnogo.
Elem, obrve su se vozdigle, a srećom Felix je imao kasetu pa je Mirko bio hrabriji i odlučio da se iskešira za radoznalost. Posle par dana mi je prijavio nešto u fazonu “dobro je, ali čudno”, pa je došao i na mene red da čekiram o čemu se tu radi. Produkcija je bila dosta loša, pa mi je prva pomisao bila da je loš snimak u pitanju. Često se dešavalo da su snimci na kasetama felerični (to zaslužuje jedan odvojen tekst samo o tome), pa mi je to bila neka prva asocijacija. Sa muzikom se svašta dešavalo, vokal je bio dosta zakopan u matricu, kao da se borio za dah dok se davio u tim prelepim simfonijama užasa. Iako je The Loss And Curse Of Reverence izabran kao hit singl, mene će zauvek držati intro, to jest prelaz iz Alsvartr (The Oath) i ulaz u Ye Entrancemperium. To je nešto veličanstveno, bukvalno kao da se otvara portal zelene boje i kreću da izleću leteći demoni. Brutalna brzina, specifični rifovi, vokalni raspovi koji nešto sve vreme poručuju, a kroz sve to se probijaju neke orkestracije.
Nije mi seo album na prvu, toga se sećam. Evo ga isečak iz tog vremena, 1998:
3.4. petak
4.4. subota
5.4. nedelja
Dao mi je Mirko da slušam Moonspell – Sin i Emperor – Anthems To The Welkin At Dusk (koji je proglašen za najbolji 1997. po časopisu Metal Maniacs). Moonspell su super!! Čak je ovaj album bolji od prethodnog (vidi gore). Odličan je. 5 pesama sam već inače čuo (4 na radiju, 1 na Hard metalu), a ostalih 8 su takođe pravi pogodak. Emperor su, kako su karakterisani u Nuclear Blast katalogu, najbrža vrsta black metala (klanica u prevodu) propraćeni orkestarskim delovima (koji se od treštavih gitara i ne čuju baš najbolje). Nisu loši. Jeste da je najbolji po Maniacs magazinu, ali meni je ipak Dimmu Borgir mnogo bolji (kao i Davidu Vartabedijanu uostalom).
>> fast forward u 1999.
8.7. četvrtak
Uzeo sam danas od Marka Emperor – Reverence (mini album) i od Mirka Emperor – Anthems To The Welkin At Dusk. Na ovaj studijski album sam se baš primio i otišao bih čak tako daleko da kupim original (u EMP-u za 26 DM i ima još neke 3 bonus pesme).
9.7. petak
Mnogo mi se sviđa onaj Anthems To The Welkin At Dusk. Verovatno ću da poručim original (sa još nekim bonus pesmama – raspitaće se Marko koje su to 3 pesme). Nagovorio sam Marka da naruči Borknagar – The Olden Domain (za 20 DM). Ko zna, možda bih ga i ja naručio, s obzirom da album hvale na sva usta u Metal Maniacsu, a sem toga, peva Garm iz Arcturusa koji je odličan pevač.
31.7. subota
Empyrium su super, odlično urađen digipak. Jedina zamerka što u bookletu ima reči za samo jednu pesmu (od 5 sa rečima).
Opeth mi se nisu dopali, već u me oduševili! Album ima 5 pesama u trajanju od 66 minuta! Oduševilo me je to što mnogo sviraju na akustičnim gitarama (otprilike 1/3 albuma) i što baš znaju da sviraju, vidi se da sviraju klasiku (jer sam prepoznao neke intervale koji su prepoznatljivi za kompozicije koje sviram). Što se Opeth tiče, I'M BLOWN AWAY.
Emperor je takođe odlično urađen, booklet i sve to, tekstovi. Prava milina slušati sa CD-a, a ne sa one usrane kasete gde je ispremeštan redosled pesama. A i muzika je toliko slojevita da se na kaseti sve i ne čuje.
Postoje ti albumi koji nisu na prvu, nego ti se prikradaju i uđu ti pod kožu posle nekog vremena. Otkrivaš ih malo po malo i samo ti se otvori ceo jedan novi svet. Nekad je bilo više vremena za te stvari. Za otkrivanje albuma. Nekad je bilo normalno da neki album dođe do tebe tek dve-tri godine nakon što je objavljen, jer su stvari putovale sporije i nisu bile lako dostupne. Pokušaću u ovim pisanijima da približim to stanje uma, neizdrž za potragom, lov na magični napitak i oduševljenje novootkrivenih bendova koji su savršeno, do tančina, prenosili ono što smo osećali.
(intervju sa bendom u Decibel časopisu povodom snimanja albuma je na kraju)
ostali albumi i utisci
Nakon Anthemsa Emperor su izbacili IX Equilibrium (1999), koji je dosta podelio fanove. Skliznuli su malo više u brutalu i neki death metal, a počeli ozbiljno da gube na onoj atmosferi od ranije. Mirko se baš smorio kad je čuo album. Meni je trebalo slušanja, poučen iskustvom od Anthemsa… Dopao mi se album, ne toliko kao Anthems, ali je imao te neke zanimljive momente iz drugog plana. Mislim da su mi omiljene pesme bile An Elegy Of Icaros i Of Blindness & Subsequent Seers zbog super nekih akustara koje se dese u uvodu i odjavi. Moguće da je Samoth tu malo založio da se okrenu više nekom tehničkom death metalu i to malo izmešaju sa svojim fazonom (Samothna peć). Poslednji Emperor, Prometheus: The Discipline Of Fire & Demise (2001) mi je baš teško pao. Mnogo su ga zakomplikovali i osim možda The Prophet, baš sa teškom mukom preslušam ceo album. To bih rekao da je već Ihsahnov solo album tj. više neka naznaka njegovih solo stremljenja, jer je Samoth već stigao da oformi novi bend Zyklon da brutališe, a labudovu pesmu ostavio Ihsahnu da zaokruži.
Što se tiče In The Nightside Eclipse (1994), po svim parametrima (atmosfere pre svega) bi trebalo da mi to bude jedan od najomiljenijih albuma u celom žanru, ali mislim da je glavni problem što mi je produkcija bila previše sirova i što sam ga čuo tek kasnije. Gotivim ga i imam preogroman rispekt za njega, ali mi iz nekog razloga nikad nije otvorio neke nove čakre kao Anthems. Ali, s obzirom na to da su ga snimili kad su imali po 17 godina, svaka im jebena čast.
Nije zgoreg spomenuti da su Emperor, ako ne računamo Mayhem i Burzum, bili možda najkompromitovaniji norveški bend iz te black metal priče. Gitarista Samoth je odležao neko vreme u tvorza zbog paljenja jedne od crkvi, a bubnjar Faust je odležao jer je izbo nožem u šumi nekog homoseksualca koji mu se nabacivao (zapravo je bio park u pitanju, ali šuma bolje zvuči). Izbo je lika 37 puta i osuđen na 14 godina, a odležao 9 i po. Nije bio odmah uhapšen, jer se nije znao počinitelj nekih godinu dana, no, kada je krenula hajka na celu scenu zbog Vargovog ubistva Euronymousa 10. avgusta 1993, murija je ispitivala celu scenu, pa je neko prijavio i to. To je bio jedan od razloga što je In The Nightside Eclipse kasnio sa objavljivanjem.
Moram napomenuti da u slušanju i otkrivanju Anthemsa nisam znao skoro ništa od svega toga. Intervjua iz Maniacsa 1995. se i dan-danas slabo sećam, tada su informacije bile prilično šture, a Anthemsu sam prišao striktno sa muzičke strane. Mada, sad me je upravo pukao fleš... Mislim i da je bio neki intervju sa Emperor u britanskom Metal Hammeru 1995. sa Bon Jovijem na naslovnoj, kupljen (u avgustu 1995. u Solunu) zbog legendarnog intervjua sa Blackie Lawlessom u kome javno zove Chris Holmesa nazad u bend. Bila je tu jedna fenomenalna fotografija Samotha u šumi, ako uspem da iskopam kod mojih taj časopis i fotku, okačiću naknadno.
Uglavnom, kasnije sam saznavao malo po malo ostatak cele priče i šta se sve dešavalo na sceni. To je, naravno, bildovalo celu percepciju i anticipaciju scene i uticalo da se stekne jedinstven utisak. I realno, šarm cele skandi black metal scene i jeste to što se ništa slično nikad nigde drugde i nije desilo.
Teško je objasniti ceo taj norveški fenomen u jednom pasusu, ali možemo da priđemo tome i sa druge strane i kažemo da su to sve bili klinci tinejdžeri kojima je bilo dosadno, hormoni su krenuli da prže na hladnom severu, loženje na Venom, Bathory, Celtic Frost i Sodom je otišlo na neki drugi nivo, pravljenje bendova i druženje sa ortacima nije bilo dovoljno, interesovanje za mrak i okultno i uopšte gomila te neke mladalačke neobuzdane energije je negde morala da eksplodira; a Varg iz Burzuma je nekako bio najmilitantniji i najnaloženiji da se proglasi vođom i da istrči da napravi sranje, sve u vidu svesnog stvaranja publiciteta, jer je namirisao da black metal može da bude sledeća velika stvar u metal zajednici.
Death metal je bio velika stvar u Skandinaviji; postoje spisi o tome kako su Napalm Death bili omiljeni ekstremni bend tamo krajem 80-ih (što brže i luđe), dok se nije pojavio Morbid Angel sa Altars Of Madness (1989) i svaki Šveđanin i Norvežanin je odlepio na to. Preko noći se rodilo gomila death metal bendova, između ostalih i Entombed kao rodonačelnici tog švedskog death metal fazona. Death metal sa Floride je bio najjači na svetu, a Šveđani su ponudili svoju verziju toga. Kako je death metal eksplodirao u metalu, tako su i velike diskografske kuće pokazale interesovanje (Earache pre svih), pa su uskoro oni i svi ostali počeli da potpisuju svaki death metal bend. To je ubrzo dovelo do zasićenja i onda su mlađani blekeri u Norveškoj rekli, švedski death metal je za pičkice, samo je norveški black metal ono pravo. I tako je krenulo… Kada se black metal komercijalizovao krajem 90-ih, maltene ista stvar se dogodila. Lejbeli su potpisivali svaki black metal bend koji je postojao, a to je dovelo do razvodnjavanja scene.
Norveški black metal je stvarno jedinstven metal fenomen, i sigurno ću se povremeno vraćati na neke od genijalnih albuma koje je ta scena iznedrila. Prosto je neverovatno koliko je tamo talentovanih ljudi i muzičara i koliko kreativnih stvari ostavljaju iza sebe. Čak i In The Woods… o kojima sam pisao, počeli su kao paganski black metal bend i prvi album im je fenomenalni Heart Of The Ages (1995). Već sledeći Omnio (1997) zvučao je potpuno drugačije, kao potpuno drugi bend. Ulver su još jedan primer koji zaslužuje posebnu analizu… Što bi rekao Dorkin, šta nije bilo – biće.
Нема коментара:
Постави коментар