W.A.S.P. • drugi deo (1995—1999) • bonus: koncert u Beogradu 2006. i intervju sa Blekijem 2007.
Jadranka Janković je imala čuvenu emisiju na radiju koja se zvala Metal mania. Emotivala se petkom uveče i zaslužna je utoliko što smo burazer i ja tu prvi put čuli Sepulturu (Mass hypnosis) ili Death (Living monstrosity) neke davne 1990. godine. 90-ih je počela da pušta cele albume u emisiji (Pearl Jam – Vitalogy, Ugly Kid Joe – Menace to sobriety, Therapy? – Infernal love), a takođe je na televiziji Studio B uspela da se izbori i za emisiju VJ Heavy Sat u kojoj je puštala spotove. U nekom trenutku smo uspeli da uhvatimo W.A.S.P – Wild child i W.A.S.P. – L.O.V.E. machine.
Nisam uspeo da ih snimim, jer smo ih verovatno uhvatili na pola, menjajući kanale. U to vreme je to bio rulet; kad naletiš na nešto, ili budeš prikovan za TV da pogledaš do kraja, ili odlučiš da otrčiš do dnevne i možda snimiš pola spota ako stigneš. Ako kaseta za snimanje nije spremna, gubiš dodatno vreme tražeći slobodnu kasetu, da li je nameštena na dobro mesto i tako dalje i tako dalje. A vreme je kritično.
1995. je u moj život ušao gospodin Savršeni, muzički format zvan CD koji traje večno (tako su govorili) i na kome je zvuk najbolji.
Kod SKC-a su mogli da se kupe uglavnom pirati (u narodu poznatiji kao bugari), koji su, ruku na srce, m o ž d a imali isti zvuk kao originali (upitan je proces kojim su kopirali diskove; da li su uzimali otisak ili su zapravo nešto čačkali sa audio formatom), ali su im knjižice izgledale katastrofa. To jest, knjižica nije ni postojala, uglavnom su u pitanju bile tri slike oskudnog kvaliteta; prednja, zadnja, i jedna unutrašnja (koja zatvara knjižicu).
Saša je na neku foru uspeo da nađe kod SKC-a original Faith No More – King for a day, fool for a lifetime i pokloni mi ga za 12. rođendan. Iako je album zvanično izašao 28. marta, a moj rođendan pada na 21, pretpostavljam da je u pitanju bio neki press release, tj. advance copy, odnosno primerak za novinare koji se po pravilu u to vreme slao novinarima ranije. U to vreme su novinari morali da dobiju svoj primerak i do tri meseca ranije pre zvaničnog objavljivanja albuma, da bi stigli da preslušaju album dovoljan broj puta, napišu recenziju i da taj broj magazina ode u prelom i u štampu i bude objavljen taman negde u vreme izlaska albuma. Tako se nekad pravio hajp.
Uglavnom, pored Helloween – Chameleon i Faith No More (koji je savršen), treći disk ikad mi je bio W.A.S.P. - First blood... last cuts. To je best of kompilacija koju su W.A.S.P. objavili posthumno, jer se bend raspao. To je bila idealna prilika da imam na disku hitove benda. Takođe, to je bio prvi put da sam čuo čuvenu numeru Animal (fuck like a beast) koja je prva na disku i koja je bend zapravo probila. Na disku su bile i dve nove pesme, Sunset and Babylon i Rock and roll to death koje su ništa spec, ali Bože moj. Na disku su i određeni remiksi najvećih hitova, od kojih je možda najupečatljivija L.O.V.E. machine, u delu Venus made me king koji je Blackie otpevao drugačije (Venus maaaaaaaade me king).
Ono što je zanimljivo je da sam ja bio ubeđen da je moja verzija First blood... last cuts bila bugar. Rezon za to je bio – disk nije imao normalnu knjižicu, samo dve crno-bele strane unutra sa nekim osnovnim informacijama. Tek ko-zna-kad sam provalio da je disk zapravo original. A nije koštao puno, možda nekih tadašnjih 15-20 maraka (u dinarskoj protivvrednosti).
April 1995, uskršnji raspust. Super, idemo u Solun na par dana. Postojala je radnja Blow up sa diskovima i pločama u koju smo uglavnom išli. Uzeo sam bio Skid Row – Subhuman race digipak. U hotelu Amalia smo u odvojenoj sobi bili burazer i ja i po ceo dan nam je bio upaljen MTV. Pesma Self esteem je išla 20 puta dnevno i dopala nam se. Imala je to nešto. Sledeći dan sam uzeo disk Offspring – Smash, na neviđeno. Neki četvrti dan, recimo, uzeo sam Faith No More – The real thing disk. Imali smo ga na nekoj snimljenoj kaseti, ali kad si fan, hoćeš da imaš pravu stvar.
Sasvim slučajno, bazajući po gradu, Saša i ja nalazimo na (za nas) novu muzičku radnju, Bebop. Imaju dosta ploča i nešto diskova. Saša lista ploče i mislim da je tamo našao Napalm Death (From enslavement to obliteration) i Neurosis (Souls at zero), a ja listam diskove i nailazim na skoro celokupnu W.A.S.P. diskografiju. Uz to, vidim album koji nikad do tada nisam čuo, a video sam ga jednom u Trstu pre pet godina – Live...in the raw.
Morao sam da imam taj disk. Čak mislim da nije bio ni skup, i da su svi W.A.S.P. albumi bili sa nekom special price nalepnicom. Tipa, 20 maraka umesto uobičajenih 30 (doduše u drahmama, recimo 3000 umesto 5000).
Takođe, tu turneju po Solunu smo završili u knjižari, sa Terrorizer časopisom iz Aprila 1995. uz koji se dobijao disk sa Noise pollution 2 semplerom, na kome smo otkrili Morbid Angel – Dominate, White Zombie – Children of the grave, Dismember – Casket garden, Death – Sacred serenity, Alastis – By thy name, My Dying Bride – From darkest skies (editovana verzija), Corrosion of Conformity – Clean my wounds, Massacre – Nothing. Death, koji smo u tom trenutku poslednji put čuli iz one Jadrankine emisije, zvučao je deset puta zanimljivije i progresivnije (luđe), morbide smo znali po Blessed are the sick spotu, međutim, ovo je zvučalo brutalno do bola; Massacre (znali smo spot Chamber of ages) je zvučao čudno, My Dying Bride mi je išao na nerve, a Alastis je bio jako zanimljiv (još uvek nisam znao za Tiamat).
Live…in the raw zvuči sjajno. Iako zvuk publike između pesama pomalo deluje jednolično, kao da je semplovan i pušten u loop, svirka je odlična. Pritom su fotke u knjižici neviđene. Na albumu su bile i dve nove pesme, Harder faster i The manimal, uz Scream until you like it studijski bonus.
No, najveće ludilo tek sledi. Leto 1995, stižemo u Solun veče pred more, da prespavamo tamo, pa sutradan idemo dalje na put do letovališta. Šetamo ulicom, jedemo giros, i u jednom izlogu muzičke radnje ugledam novi W.A.S.P. album.
Šta?! ZAR SE ONI NISU RASPALI… Plava mekana slova, neki obrisi na crnoj slici... Jedva sam spavao te večeri, čekajući sledeći dan. No, iako sam kupio Still not black enough (kao i novi Ugly Kid Joe, Menace to sobriety), bukvalno sam morao da čekam kraj letovanja i odlazak kući da bih čuo pesme. U međuvremenu sam mogao samo da čitam tekstove i zamišljam kako pesme zvuče.
Album je odličan. Mislim, kao fan, da, naravno da će da mi se dopadne i da ću da budem oduševljen činjenicom da bend koji sam mislio da se raspao postoji i dalje i objavljuje albume, ali imao je neki post-Crimson idol šmek, u nekom ličnijem fazonu. Definitivno više kao Blekijev solo album nego kao bendovska ploča. Otvarajuću naslovnu Still not black enough sam uskoro nekako slučajno provalio na radiju 202 kao predlog za hit nedelje i počeo da zovem kao sumanut da glasam. Keep holding on mi je bila favorit. To je deep cut balada u najmekšem Blekijevom izdanju ikad, sa sve klavirom, perkusijama i horom u refrenu, ali dvanaestogodišnjaku u tom trenutku je ta pesma više značila nego svi Stingovi i Peter Gabrieli ovog sveta. Scared to death i Goodbye America su vrsne numere u kojima Bleki pokazuje koliko je uplašen i ljut (prateći vokali u Scared to death me nenormalno podsećaju na prateće u Keep talking od Pink Floyd); Breathe je još jedna emotivna balada koja bi mogla da se zavede kao Hold on to my heart part II. Dragulji su I can't, koja ima neku Nine Inch Nails/Johnny Cash ogoljenu, prikrivenu srdžbu pod velom akustike, i zatvarajuća razarajuća No way out of here, koja kadgod mi u poslednjih pet godina naiđe u plejlisti, nikad ne mogu da je pustim samo jednom, već bar dva-tri puta zaredom.
Na albumu se nalazi i Rock and roll to death, koju smo već imali prilike da čujemo na First blood… last cuts kompilaciji, koja mi je ostavljala neki -meh- utisak. Obrada Somebody to love je okej, čak jedno tri tisuće puta bolja od Ace Venturine verzije koja se pojavila godinu dana kasnije. Jadranka u nekom trenutku pušta B-side singlova na radiju, gde sam uhvatio Skinwalker i One tribe, jako zanimljive pesme (ova druga čak ima saksofon!).
U januaru 1996. Sale naručuje buljuk kaseta iz Explosive records iz Novog Sada. Tiamat, Amorphis, prvi Black Sabbath, prvi Bathory, prvi Unleashed, Corrosion Deliverance, neki Alice Cooper live bootleg... A mene zanima samo Videos… in the raw video kaseta. Bukvalno sam je progutao kad je stigla. Pričaju Blackie Lawless, Chris Holmes i Johnny Rod naizmenično, a ja skoro ništa ne razumem, možda svaku treću rečenicu otprilike. A spotove sam proždirao očima. Kreće Bleki da priča, keva kaže vidi ga našminkani, a ja uvređeno odbrusim nije, kao da je to nešto loše. A keva se ložila na Bouvija ceo život. Piš živi. Prvi put sam video I wanna be somebody spot (pola spota je ista lokacija kao photo shoot za omot prvog albuma), konačno da vidim ceo spot za L.O.V.E. machine, do jaja, Wild child savršen, Blind in Texas odlična zajebancija sa ZZ Top cameo momentom. I don't need no doctor super, Scream until you like it sa sve scenama iz filma Ghoulies II, The manimal kao kompilacija postojećih spotova i odjavna špica D.B. blues, doduše na plejbek, u kojoj sviraju akustare. Obožavao sam bend, naravno, a sad sam uspeo da ih zgotivim na još jedan način. Ispratio sam izmene u postavi, kako se ko zove, i definitivno još više zavoleo L.O.V.E. machine i Wild child kao pesme.
Na kaseti se pominje Sister kao bend koji je Bleki imao pre W.A.S.P. i koji se vodi kao prvi bend ikad koji je koristio pentagram u smislu logoa benda i imidža. Legenda kaže da je Blekijev prijatelj Nikki Sixx kasnije pitao Blekija da li može da koristi isti taj pentagram za svoj novi bend Mötley Crüe, na šta je Bleki rado pristao.
Ubrzo potom u toku je akcija u kojoj pokušavam da nabavim sve W.A.S.P. diskove iz one radnje u Solunu u kojoj sam uzeo Live...in the raw. Rista uspeva da mi nabavi Inside the electric circus i The headless children CD-ove. Tačno se još uvek sećam jutra u januaru 1996. kada svi spavaju, a ja se šunjam po kuhinji i gledam Circus i Headless omote. Samo, Circus nema odštampane tekstove pesama u omotu. Šta im bi?
The crimson idol stiže u martu 1996. i konačno mogu da pročitam celu onu priču koja prati koncept albuma.
The last command stiže u aprilu 1996. Zanimljivo je (geeku kao što sam ja) da je nalepnica SIAE na disku, dakle uvezen je iz Italije, kupljen u Grčkoj, a proizveden u Holandiji. I dalje W.A.S.P. album koji me gađa na poseban način, samo zato što je Goca u Njujorku bila na pravom mestu u pravo vreme…
Ne verujete u putovanje kroz vreme? Ja sam ubeđen da postoje neki volšebni mehanizmi koji mogu da omoguće da neke energije, dovoljno jake, mogu da putuju iz budućnosti u prošlost, i ostave nam neke znakove. Način na koji su Bajaga, W.A.S.P. i Vranjković putovali kroz moj život je skoro nemoguće pratiti linearno.
Na proleće ili leto 1996. mislim da je došlo vreme i za moju prvu kupljenu ploču. U pitanju je W.A.S.P. – Inside the electric circus, italijansko izdanje. Otkud sad ploča? Pa, disk nije imao tekstove pesama. A i ploča je bila jeftina – tada su ploče bile dosta jeftinije od diskova, možda čak i duplo jeftinije.
No, W.A.S.P. prvi album, iz nekog razloga, i dalje je bilo nemoguće naći u Grčkoj tad. Moj drug komšija saborac iz Sarajevske Miloš aka DWW, uspeva preko nekog ortaka koji se zadesio u Londonu pred Novaka, da mi nađe prvi W.A.S.P. disk. Miloš mi se nenajavljen pojavljuje na vratima pred srpsku Novu 1997. i donosi disk. To je bilo kao da se sam Bog pojavio na mojim vratima, bukvalno se kunem da je disk svetleo dok mi ga je pružao u ruke. Doduše, londonska cena diska (43 marke) je malo zabolela, ali ja sam bio u modu, prodao bih rođenu kevu za prvi W.A.S.P. disk. (taj momenat se samo kevi nije svideo) Ali da, toliko je bilo teško naći ga. A prvi album je sveti gral.
Nažalost, ni prvi album nije imao tekstove. Kako ću kasnije saznati, ni ploča nije imala tekstove pesama, pa mi ih je Miloš našao na internetu i odštampao. Miloš je slušao svašta (The Police, Queen npr.) ali je voleo i dobar metal i uspeo sam da ga naložim na W.A.S.P. i Helloween. Išli smo svake nedelje do Piramide na Novom Beogradu, pravio sam mu društvo, jer je kupovao ploče. To nam je bio kao neki ritual.
To su bili prapočeci interneta otprilike i sećam se da mi je rekao da je pravo Blekijevo ime Stephen Duren. Takođe, saznali smo da se Chris Holmes vratio u bend i da je novi album 80% spreman i da treba da izađe početkom 1997. Miloš se sve više ložio na W.A.S.P, tako da sam imao sam kim da podelim to neumorno loženje.
Negde u to vreme se Miloš dopisivao sa nekim Amerom, gde je pao i prvi tape trading. Snimili smo tom liku Pink bubbles go ape, Chameleon i Live in the U.K, a on nama zauzvrat W.A.S.P. singlove. Tad sam prvi put čuo Phantoms in the mirror i The eulogy, Tie your mother down obrada Queen je bila… pa, blago rečeno diskutabilna, ali sam zato bar imao i kršten snimak D.B. blues.
Saznali smo da novi album treba da se zove Kill fuck die. To je to, ne može bolje! Sve to vreme hajp je rastao.
Goca je bila u Njujorku krajem marta, ali nije uspela da nađe album – u radnji su joj rekli da su ga rasprodali. Više sreće idući put – išla je ponovo 13.5. a samo dan pre, drug komšija iz susedne zgrade Milenko, sa kim sam proveo celo detinjstvo, javlja mi da je uzeo Kill fuck die kasetu u Felixu. Odmah sam mu oteo kasetu. Njemu je album bio sranje, a ja sam odlepio.
Sutradan sam skontao Vartabedijanovu emisiju Hard rockin' roll, pustio je naslovnu stvar, ispostavilo se i da je njemu sranje album. Ko bi rekao – David se ložio na Marilyn Mansona, a voli i W.A.S.P… Za sada sam bio jedini koji je izložio na album. Taj elektro industrial fazon koji je Bleki inkorporirao mu je baš legao, pogotovo sa tim njegovim glasom. Sve je predistorzirano, ali ubada tačno gde treba. Kill your pretty face i The horror osvajaju me zauvek.
19. maja me je Goca oduševila – našla je Kill fuck die disk u Njujorku! Bio sam presrećan.
Negde u to vreme uporedo raste moja fascinacija Tiamatom (objavili su A deeper kind of slumber), a slušao sam dosta i Anathemin Eternity.
Početkom 1998. saznajem da W.A.S.P. treba da objave novi album, dupli živi pod imenom Double live assassins. U međuvremenu sam žestoko plivao u gothic/doom vodama, ali novi W.A.S.P. se morao ispoštovati. Goca ga je donela iz Njujorka 11. maja. Odličan je. Imao je neku sirovost koju nije imao ispeglani Live...in the raw, a sa druge strane pesme sa K.F.D. albuma ne zvuče toliko digitalno kao na albumu, već prilično žestoko.
Krajem 1998. sam krenuo u gimnaziju. Muzički (a i mentalno) sam se potpuno predao Tiamatu, Anatemi, Brajdima, Amorfisu i celoj toj sceni. To je bilo nešto novo, sveže i aktuelno i savršeno se gađalo sa tim mojim dumastičnim zenitom tinejdžerstva.
Na leto 1999. je izašao novi W.A.S.P. album, Helldorado. Mislim da sam tražio Vartabedijanu da mi ga nareže pa sam ga poklonio Milenku za rođendan 7. avgusta. Meni je album bio bezveze. To je, otprilike, bio presedan; u skoro deset godina to je bio prvi put da me je neki W.A.S.P. album smorio. Ima i do toga da mi je ukus dobrano išao u neke ekstremnije pravce, a pesme kao Dirty balls i Don't cry (just suck) mi nisu najbolje legle. Kapiram da je Bleki malo pregoreo od mračnjaštva koje je nosio Kill fuck die, pa mu je dobro došlo da malo iskulira i napravi album u nekom party modu. Mada, po nekoj polu lo fi produkciji i atmosferi, Bleki i Chris Holmes su pokušali da ponove vajb prvog albuma, ali teško da to može tek tako.
Zaluđivanje WASP-om je bilo na pauzi jedan određeni vremenski period… Do recimo možda 2001, kada sam upoznao Stivija. Stivi je vodio dve emisije na radiju Politika. Jedna se zvala Suspiria i išla je nedeljom od 11 uveče do ranih jutarnjih sati i uglavnom je puštao ethereal i gothic sa možda ponekim izletom u gothic rock. Mislim da sam ga zvao telefonom 11. marta kada je pustio pesmu ...A distance there is… sa prvog albuma Theatre of Tragedy, a pričali smo na temu In the Woods… i Empyrium. Kad smo krenuli uskoro da se nalazimo i da razmenjujemo muziku, onda mi je rekao da ima još jednu emisiju AlterNova, koja se emitovala petkom od 19 do 22, i pozvao me je da dolazim povremeno da gostujem. Od 19 do 20h je išla lista koju je on uređivao, a od 20 do 22h sam puštao neke metale koje sam donosio pa smo ih zajedno komentarisali. Odgovaralo mi je što sam dolazio u 20h; sećam se da sam nekoliko puta u popodnevnoj smeni uspevao da namolim profane da me puste malo ranije pred kraj šestog časa, da bih mogao da stignem iz Resavske u Makedonsku u emisiju.
Prvo gostovanje mi je bilo malo posle osamnaestog rođendana, 30. marta 2001. i super je prošlo. Puštao sam Yearning, Saturnus, Of the Wand & the Moon, Blazing Eternity, Opeth i Korovakill, a mislim da je Stivi pre mog dolaska kao šlagvort pustio neki The 3rd and the Mortal, dok smo emisiju zatvorili sa, ja mislim, Katatonijom.
U jednoj od menjaža diskova (uglavnom sam mu donosio svoje originale, pa ih je on grebovao u empetrojke, ili rezao audio diskove) nekako, ne sećam se kako, dotakli smo se W.A.S.P.-a gde je on samo rekao ne seri! Daj donesi sve to, ja obožavam W.A.S.P. i to je bio jedan od sjajnih bonding momenata. To je išlo dotle da je Stivi često na svojim gotik najtovima u KST-u, a kasnije i u Vuduu, uvaljivao Sleeping (in the fire) ili The idol u plejliste i to su bili baš magični momenti. Na jednoj od tih večeri u Vuduu sam 2005. upoznao i svoju prvu (ozbiljnu) devojku, što ima baš neki bittersweet vajb. Posle jedne od Stivijevih emisija sam upoznao i Vanjolija, super lika koji je isto tako bio fan kao i ja, skupljao originale godinama, ložio se na Tiamat i kasnije ćemo zajedno pisati za Butcherian vibe. Još kasnije, kada se bude odselio u Nemačku zbog šljake, kupovaće mi brdo pedala i donositi ovamo. A isti taj Stivi će kasnije gostovati na snimanju pesme Univerzum zna. I to je isti Stivi koji je Milana (Mladenovića) i Bojana (Pečara) vodio na Swanse u SKC '87.
2006. je obeležila vest da W.A.S.P. dolaze u Beograd i da treba da sviraju u SKC-u 10. oktobra. Sećam se da sam sedeo tad sa Natašom kod mene, keva je baš slušala radio, išla je dvestadvojka i Olga najavljuje da dele dve karte za koncert. Već uzimam telefon i zovem, a da nisam ni čuo nagradno pitanje, dobijam liniju, uključuju me, pitanje je bilo, kako se zove treći W.A.S.P. album, ja kao iz topa izgovaram INSIDE THE ELECTRIC CIRCUS i karte su naše. Magnovenje puta milion, neverovatan osećaj. Preplavljuju me petnaestak godina fanovanja i ideja da ću po prvi put videti Blekija uživo.
Koncert je bio fenomenalan. The idol me je skoro ubio, a L.O.V.E. machine, Wild child, Blind in Texas i I wanna be somebody bile su sjajne.
Sa Vanjom, Perom i Lakijem pišem za Butcherian vibe od 2004. otprilike, metal fanzin koji je organizovao Max Butcher iz Kragujevca. Uglavnom smo pisali puno recenzija i radili i pokoji intervju. Do tada hajlajt mi je bio phoner (intervju preko telefona) sa Endijem iz My Dying Bride, jedan urnebesni gaf u phoneru sa Lee Dorianom, kao i sufliranje Lazaru i Vanji dok su pričali sa Devinom i Jonasom. Saradnik i jedna od ključnih figura časopisa bio je Dejan Ilić Ilke, stacioniran u Nemačkoj, i do mene dolazi vest da nam se otvara mogućnost da uradimo intervju sa Blekijem. Uzbuđenje u meni je neopisivo, normalno, nudim se da sastavim pitanja, a Ilke će da uradi phoner sa Blekijem lično.
Ilke javlja da je intervju prošao sjajno, pola sata kvalitetnog materijala, Bleki je baš bio zadovoljan. Čekao sam neko vreme da kaseta sa intervjuom stigne do mene, da bih mogao da uradim transkripciju i prevod za časopis. Žao mi je što nemam nigde sačuvan taj snimak intervjua da okačim. Ali, u jednom trenutku, već je pola intervjua prošlo, i ja pitam (zapravo Ilke pita, ali jasno vam je) koji film ti je draži, Easy rider ili Apokalipsa danas i Bleki koji izgovara Wow, you've really done your homework i smeje se. Bleki SE SMEJE a ja hoću da proletim kroz plafon. Uspeo sam da nasmejem Blekija!
Taj intervju mi je jedan od bitnijih dostignuća u životu i evo, prilažem ga ovde. Hvala Lakiju što mi je poslao dobre fotke intervjua!
Što se tog čuvenog prvog W.A.S.P. koncerta u Beogradu tiče, neki drugari bliski organizatorima su mi posle pričali kako ih je Bleki totalno izdrkao, nije hteo ni da se upozna sa njima, samo je slao svog menadžera da priča sa njima. Tražio je da mu daju predsednički apartman u Hajatu i dobio ga je! A toliko je bio zadovoljan koncertom u SKC-u, da je posle certa u euforiji olupao enterijer u sobi, a ovi carevi posle pristali na to da plate štetu. To me sve od srca nasmejava, koliki je Bleki kreten i car u isto vreme, a sa druge strane, uopšte ne bih voleo da sam im (organizatorima) bio u koži tad. Iscimao si se toliko da mu sve obezbediš a on neće ni ćao da ti kaže. Blekija inače godinama bije glas da je totalni kreten. Ja neću da ga pravdam, ali negde, negde ga i razumem.
Isto kao kad mi za Mike Pattona neko kaže da je lud, a ja se mislim, nije uopšte, ti to samo ne kapiraš. Kad pogledam šta je radio na čuvenom koncertu na Exitu na primer, tačno mogu da skapiram svaki momenat i tok svesti i zašto je radio to što je uradio u tom trenutku. Jednostavno, neki ljudi su spojeni drugačije (wired differently), nazovimo to umetničarenju ili kreativnošću ili ludilom ili hiperaktivnošću, adrenalinom, opsednutošću ili sve to zajedno, ali kad te zavoza to neko osećanje na bini, ili van nje, to je nešto što je fenomenalno, a često je povezano sa jednim određenim smislom za humor.
Okej, Bleki pati od toga da je veličina i sebe i svoju muziku prečesto shvata preozbiljno, ali zašto da ne? Uđi u to do kraja, kad si već tu. A možeš i svemu tome da priđeš sa jedne potpuno druge strane, da sve to bude jedna odlična zajebancija.
2009. su W.A.S.P. nastupili po drugi put u SKC-u. Mislim da sam taj koncert odgledao sa Laletom iz Magme i Bosketom (Good Eye Closed). Nisam divljao kao na prvom koncertu, ali mi je svakako bilo do jaja. Ne možeš da pevaš I'm a wild child / Come and love me / I want you / My heart's in exile / I need you to touch me / 'Cause I want what you do / I want You i da budeš ozbiljan. U isto vreme, ne može da ti ne bude do jaja.
2016. sam na waspnation sajtu video da su carevi okačili sve žive intervjue iz svih živih časopisa iz najbitnijih perioda. Evo, ovo si sve propustio, kao da su samo zbog mene okačili, propušteno kroz neki zlatni filter, sve skupljeno na jednom mestu, na izvol'te. Pa, hvala vam. Tad smo Jovana i ja živeli u Svetogorskoj i nedelju dana smo slušali samo W.A.S.P. Čitao sam sve te intervjue po skoro ceo dan. Sve ove slike intervjua što kačim sam marnuo odande. Plus ako volite instagram, ima gotivna stranica waspfanclub koja svakodnevno kači ponešto iz zlatnog doba benda.
W.A.S.P. ploče sam nabavio negde u tom periodu. Circus sam već imao; Live...in the raw i The headless children su postojale domaće Jugoton licence, pa njih nije bilo toliko teško naći. Naći prva dva albuma je bio izazov. The last command sam uspeo da ulovim u Nišu u Vintage shopu, mada je baš Wild child imala neki bag i preskakala na jednom mestu. Posle sam uspeo da ulovim bolju kopiju kod Kize u Wallu u Balkanskoj. Prvi album sam uspeo da nađem polovnjak u Solunu 2016, i još jednu ganc novu reissue (ne remaster) verziju 2017. u Beču, koja zvuči super i stvarno nema razlike ni u zvuku ni u omotu kada se uporedi sa prvim izdanjem (Discogs kaže da je u pitanju Madfish izdanje iz 2012).
Uspeo sam slučajno da nađem i neke singlove; Animal (fuck like a beast) picture LP sam našao preko oglasa, Mean man i Blind in Texas sam našao u Yugovinilu, a I wanna be somebody picture LP je Kiki insistirao da mi kupi/pokloni prošle godine, kad smo se videli u Cirihu na As I Lay Dying/Unearth turneji. Moram da kažem da svi ti singlovi na pločama zvuče monstruozno dobro (i nenormalno glasno!) u obe varijante (33 i 45 obrtaja), samim tim što je deblji narez i pesma se prostire preko cele strane ploče.
2017. sam gledao W.A.S.P. po treći put, u Beču sa Jovanom u Areni Wien, 26. novembra. Svirali su ceo Crimson idol plus hitove i bilo je fenomenalno. Napio sam se kao majka i urlao ceo koncert uglas sa balkona. Bio sam presrećan.
Crimson idol set je bio impozantan, ali moram da primetim, kad je krenuo drugi deo koncerta i starije pesme (all I need is my loooooooooove machine!!!! doboš TA-DADADADADA DADADADADADA DžNDžNNNN), ta neka ozbiljnost koju je materijal sa Crimson idola iziskivao, nestala je i atmosfera se naglo promenila u pravi rock n' roll koncert i eksplodirala je ona W.A.S.P. energija koju nijedan drugi bend na planeti Zemlji nema. Čak se i Bleki ozario kako je publika odlepila.
Eto, to je otprilike to za drugo javljanje. Treći i poslednji deo kačim uskoro, gde ću se osvrnuti na celokupnu diskografiju u nekim kraćim crtama, po principu prepričavanja kako su se stvari odvijale u ril tajmu, a čije sam kockice sklopio svih ovih godina obožavanja W.A.S.P.-a. Sve ono što je možda do sada u tekstu delovalo iscepkano i nedorečeno o samom bendu, pokušaću da zguzim u neki pristojan narativ.
Нема коментара:
Постави коментар