UH.
Kako početi priču o najvažnijem bendu u životu?
Jako je teško početi ovo, jer znam da će da potraje. Moraću iz nekoliko delova, pretpostavljam.
Treba pokupiti iz svih delova mozga fragmente prošlosti. Dati im kontekst. Postaviti ih u dobar, pravilan tajmlajn. Pokušati ne preterati sa hiperbolama i digresijama. Zgrabiti, uhvatiti sećanje, organizovati misli. Kako da razlučiš šta je bilo kada si imao sedam, a šta sa osam godina? Zato su albumi kao spomenici vremena.
W.A.S.P. je prvi bend koji sam ikada zavoleo i koji me je naučio šta znači biti fan nekog benda.
Počelo je negde sredinom 1988. verovatno, kad su se pojavili Guns N' Roses. Do tada je 80-e, onakve kakvim ih ja pamtim, karakterisao jak pop i taj sveopšti feeling good momenat. Od tih nekih kaseta i albuma tih godina kod nas u porodici bili su prisutni Black – Wonderful life, Bruce Springsteen – Born in the U.S.A, Gianna Nannini – Profumo, Top gun soundtrack, Rain man soundtrack, kao i neke mamine Rod Stewart snimljene Blondes have more fun / Foolish behaviour kasete.
Kad su se pojavili Gansi sa Welcome to the jungle, to je baš bilo ludilo. Mislim da smo uhvatili spot na 3K, moguće da je to već bila Jadrankina Ćao Hevi metal top lista. Osim Welcome to the jungle, postojao je i neki krš lajv snimak koji je MTV snimio, Live at the Ritz '88, pa se puštao Nightrain odatle, ako se dobro sećam. Ubrzo zatim je burazer skontao Bravo časopise, gde su obično imali po dve stranice pred kraj posvećene samo metalu (a u donjem uglu su bile kratke recenzije treš metal albuma), i u jednom od njih je bila i čuvena fotka na kojoj je Axl pokazao guzicu. Hajp je bio tu. Nabavila se Jugotonova kaseta Appetite for destruction, koja se slušala non stop. Čak ih je i mama zgotivila, posebno stvar Sweet child o' mine.
Ćao HM top lista se emitovala nešto kasno, a kako smo mi išli u školu (ja u prvi osnovne, buraz u sedmi), snimali smo cele emisije na VHS pa onda sutradan trk iz škole da vidimo šta su puštali. Gansi su skoro uvek bili prvi na listi, a ovo je već neki period kraj 1989, početak 1990. otprilike, moguće da se tad već pojavio i spot za Paradise city. Na listi su bili i Michael Monroe & Axl Rose – Dead, jail or rock n' roll, Aerosmith – Love in an elevator, Mötley Crüe – Dr. Feelgood, Bon Jovi – Lay your hands on me, Bulletboys – Smooth up in ya, Skid Row – Youth gone wild, i za mene najvažniji W.A.S.P. – Forever free. Toliko mi se dopala ta pesma da sam odlučio da potražim kasetu.
Moj rođendan je valjda bio za koji dan, a burazerov isto tako ubrzo za njim, desetak dana kasnije. Imao sam ideju da mu za rođendan uzmem Mötley Crüe – Dr. Feelgood kasetu. Ćale me je odveo u Beograđanku u Robnu kuću, sećam se da su ploče i kasete bile kod ulaza iz Masarikove. Našli smo Mötley Crüe, a ja sam pitao da li imaju W.A.S.P. – prodavac (ili prodavačica, ne sećam se) mi je pružio The headless children kasetu. Pogledao sam spisak pesama i pogled mi se zaustavio na Forever free. Nekako sam izmolio ćaleta da mi uzme kasetu, kao poklon za moj rođendan. Kad smo došli kući prećutali smo Mötley Crüe (da ne zeznemo iznenađenje), a The headless children – pravac kasetofon.
Sećam se da mi je uvodna The heretic (the lost child) bila baš hevi. U smislu, u, pa ovi mu ga baš daju. Thunderhead isto, kad se završi klavirski uvod pa krene onaj prvi rif, mislim da ništa moćnije nisam čuo do tad. Jedva sam dočekao da okrenem stranu da pustim Forever free, četvrtu sa “B” strane. Treća me je iznenadila, kratak akustični instrumental Mephisto waltz kao najava za Forever free… koja je fenomenalna pesma. Ne samo kao balada, već onaj “C deo” pesme sa modulacijom u kome Bleki vrišti i svira solo na kiši, dodatno bilduje tenziju pred završni refren.
Ja o W.A.S.P.-u nisam znao apsolutno ništa, tako da mi je Forever free bila savršena gateway pesma za ostatak opusa grupe. Godinama kasnije sam skontao (kada sam pronašao recenziju Headless albuma u Kerrang! časopisu npr.) da postoje ljudi kojima je Forever free višak i da navodno kvari metalski vajb albuma. Bleki je izjavljivao da ga boli uvo, jer je ta pesma, iako vrlo lična, jako dobra pesma.
Ceo album mi je ušao pod kožu jako brzo. Brat se naložio na Mötley Crüe, ja sam uskoro nabavio i Skid Row, kao i Aerosmith – Pump. Def Leppard – Hysteria kasetu sam takođe imao već neko vreme… Međutim, loženje na W.A.S.P. je bilo nešto jače od svega ostalog i više nego na ijedan drugi bend. U njima je postojalo nešto što ih je činilo samo mojima.
Fotka na albumu na kojoj su Blackie Lawless, Chris Holmes i Johnny Rod, takođe mi je duboko urezana u mozak.
Postoji i cela priča oko omota albuma, to jest prve cenzurisane verzije na kojoj je bio Ajatola i još jedan lik, koji su zamenjeni sveštenikom i još jednim članom Ku Klux Klana. Srećno sa pokušajem odgonetanja ko je sve na slici; prepoznatljivi su Staljin, Musolini, Džim Džons sa naočarima, zatim Džek Rubi koji u prvom planu upucava Li Harvi Ozvalda… Zatim neko ko mi je godinama izgledao kao Indijanac, zapravo je Korlogin Čoibalsan. Odaje ga ordenje, a i pozicioniran je između Staljina, Musolinija i Hitlera. Pored Hitlera je Al Kapone, zatim Čarls Menson, Idi Amin, pa možda Džefri Damer? Damer još uvek nije bio uhapšen i osuđen u vreme kada je omot nastao (krajem 1988. ili početkom 1989.), ali sigurno se puno pisalo o njemu u štampi u Americi u to vreme. A i pozicioniran je iza Mensona, pa ima smisla. Ajatolu je u novoj verziji zamenio Raspućin, iza njega je Pol Pot, pa članovi Ku Klux Klana. Nije poznato koga je u originalnoj verziji omota zamenio treći KKK član (verovatno takođe neko sa Bliskog istoka, na pamet mi pada eventualno Jaser Arafat), a odmah iza njih je Hajnrih Himler.
(edit 12.12.2022. neko je na Discogsu primetio da je iza Idi Amina senator Džozef Mekarti, a da je osoba iza Hitlera i Ozvalda Leonid Brežnjev)
Mislim da je u Ćao bio intervju sa Blekijem gde je Jadranki opisivao svaku pesmu ponaosob. Nemam to sačuvano, ali sam godinama kasnije uspeo da nađem strani intervju u kome Bleki isto tako opisuje pesme i govori o čemu su. Pretpostavljam da je sa 300 intervjua godišnje Bleki novinarima na slična pitanja davao slične odgovore, ali svakako bih voleo još jednom da vidim kako je izgledao taj članak u Ćao časopisu, koliko, 30 godina kasnije.
Kevina drugarica je bila stjuardesa i često je išla za Njujork. Putovala je i u Kanadu, ali i Singapur. To je bila idealna prilika da nam dofurava neke kasete od preko. Sećam se kako sam iz Ćao časopisa prepisivao kompletne W.A.S.P. i Def Leppard diskografije i stavljao ih na spisak. Prvi W.A.S.P. album je bio naslovljen kao Winged assassins, to nisam zaboravio.
Iz Njujorka je stigao The last command. Oh, kakvo oduševljenje! Kakav zvuk!
Wild child je pesma koja mi se urezala u srce. Pravi hit, melodičan rif, melodičan refren, Blekijev glas u vrhunskoj formi, po boji nešto kao Boni Tajler u telu Bon Skota (ili obrnuto). Wild child, Widowmaker, Cries in the night, te pesme su me osvojile. Ballcrusher i Fistful of diamonds odlične isto, a Running wild in the streets je imala taj neki super gang momenat (koji me je podsećao na film Thrashin', kod nas preveden kao Junak skejtborda). Blind in Texas je takođe bio hit kao i Wild child, ali za mene je bio više kao zajebancija, pa mi nije bila toliko omiljena pesma. Na omotu albuma je Bleki, zao, maše zastavom i kezi se i ima crveni i plavi pramen, a glave članova benda su u unutrašnjem omotu nabijene na kolac. Sve što jedan sedmogodišnjak može poželeti.
The last command možda ima jedan jedini filler, a to je Jack Action. Sve ostale pesme su sjajne. Kad smo se Kiza i ja vraćali u martu (pre korone) uveče kolima iz Niša posle koncerta sa Vranjkovićem, slušali smo, između ostalog, i The last command (obično sam suvozač, pa tako i DJ) i Kiza je u jednom trenutku samo prokomentarisao, između neke solaže i refrena, jebote, ovakvi albumi se više ne prave.
I stvarno, kad pustiš Ballcrusher, gde Bleki u jednom dahu navodi sve razloge koje mu je ta riba napravila, jedan od legendarnijih stihova je Stole the rent and drank all my J.D. / She went and hi-jacked my brand new car / I say A.C., she say D.C. / The damned bitch is just too bizarre
Tada su informacije sporo putovale, ili ih uopšte nije ni bilo. Jednog dana u maju 1991. buraz je video na kiosku domaći časopis Hard metal, prvi broj, sa Blekijem na naslovnoj strani. Mojoj sreći nije bilo kraja! Međutim… u broju uopšte nije bilo intervjua sa bendom, već samo neka malecna vest da je bend u studiju i da sprema novi album. Koliko sam se samo bio smorio. Mislim, ako smo išta naučili iz Kerrang!, Metal Forces i RIP časopisa koje smo sporadično nalazili po Italiji i Grčkoj, bend koji ti je na naslovnoj strani mora da ima full coverage i veliki intervju… Ali, ajde. To je jedna od enigmi koja nikad neće biti rešena. Možda je Polzoviću samo dobro izgledalo da Bleki krasi naslovnu prvog broja, jer je dovoljno prepoznatljiv u metal svetu. Moguće je da je W.A.S.P. imao neki kultni status među SFRJ metalcima tokom osamdesetih, za koji ja nisam mogao da znam, jer sam taj period proveo u krevecu.
Bilo kako bilo, potraga za ostalim albumima se nastavila…
Mislim da smo 1990. bili na letovanju u Poreču u Zelenoj laguni i da smo poslednjeg dana, pred polazak kući, svratili i u Trst. Bila je jedna radnja sa igračkama, gde sam u nekoj velikoj kružnoj staklenoj korpi video gomilu nekih novih igračaka. He-Man je tad već bila franšiza stara nekoliko godina pretpostavljam, pa im je trebalo nešto novo. Počeo sam da zagledam sve te nove igračke, bilo ih je sigurno 30 različitih. U zaglavlju je velikim sjajnim zelenim slovima pisalo TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES.
Nisam znao ništa o njima, ali mi se dopao krokodil sa puškom i šeširom, koji se zvao Leatherhead. Dali su mi da odaberem još jednog, pa sam izabrao nosoroga (Rocksteady). Uskoro zatim, krajem tog leta verovatno, mama mi oduševljeno javlja kako u svetu vlada ludilo za nindža kornjačama i da će uskoro da krene i kod nas da se prikazuje crtani sa njima. Pojavio se i album sa samolepljivim sličicama, koji sam naravno popunio. Mislim da je taj album pre dve godine završio, sa gomilom drugih albuma i igračaka, kod drugara Relje iz Pančeva.
Uglavnom, tog dana u Trstu smo prolazili i pored neke muzičke radnje. Ili je bila nedelja, ili je bilo već popodne, pa je radnja bila zatvorena, uglavnom, ispred radnje nasred trotoara je postojala i kao neka staklena vitrina koja je bila zaključana, u kojoj su bile izložene kasete. Zastao sam da pogledam čega sve ima, i dobro se sećam da sam ugledao i jednu W.A.S.P. kasetu. Nisam dobro video šta je na slici, ali sam dobro video boje, i na trenutak sam se oduševio, ali uzalud, jer je radnja bila zatvorena, bio je poslednji dan i kretali smo kući. Trebalo mi je dobrih 5 (i slovima: pet) godina da se ponovo sretnem sa tim albumom. Pa vi pokušajte da zamislite kako to izgleda. A fan si, lud si, i moraš da imaš sve što možeš. A nemaš ništa. I jako je teško, praktično nemoguće, doći do ičega. Posredstvom najdivnijeg sajta discogs, ovako je izgledala ta kaseta:
Od kaseta mislim da smo tog leta uzeli prvi Iron maiden, Killers i Seventh son of a seventh son, kao i Tattooed millionare (Dikinsonov solo). A sledećeg raspusta, na zimu 1990/1991, kad smo bili na skijanju u Arabi na severu Italije, u regiji Dolomiti, mislim da smo uzeli i No prayer for the dying. Možda je i Dikinson uzet zajedno sa No prayerom, ne mogu da se setim tačno. Dugo sam mislio da smo prvo nabavili No prayer od Maidena, ali kako je album izašao tek u oktobru, mislim onda da smo ipak prvo čuli prva dva i sedmog sina.
1991. smo već bili na letovanju u Grčkoj. Nismo više mogli u Hrvatsku zbog rata, a imali smo prijatelje u Solunu koji su mogli da nam pomognu da lakše dobijemo vize. Te godine smo tražili W.A.S.P. kasete po radnjama, ali bezuspešno. Uspeo sam da nađem Pyromaniu od Def Leppard i Live after death od Maidena.
Nekoliko dana posle mog devetog rođendana, moguće da je bila recimo nedelja 29. mart 1992, trebalo je da krenemo na neku svadbu. Bila je to moja prva svadba u životu i bio je to, kao, neki mini big deal. Međutim, užasno me boleo stomak i to tako da nije bio u pitanju odlazak u WC, bio je neki drugačiji bol. I nije prestajao. Ćale me je odvezao u dva ili tri dispanzera, gde su tek u trećem konstatovali da je u pitanju upala slepog creva i da moram pod hitno na operaciju. Moj buraz je imao tu istu operaciju recimo godinu dana pre toga, tako da sam znao da to nije toliko strašno – on je bio napolju za tri dana ukupno. Ja nisam imao toliko sreće – zaglavio sam mesec dana.
Odveli su me u Institut za (jebem ti) majku i dete i operisali me istog dana. Imao sam i zanimljive propratne reakcije posle operacije kada sam malo halucinirao drugare iz komšiluka na kraju hodnika, a niko mi nije rekao da je to moguće i šta je to uopšte. Međutim, posle par dana, umesto da me puste, krenule se neke komplikacije. Uopšte se nisam osećao dobro. Uskoro sam išao na drugu operaciju, gde me je operisao neki drugi hirurg. Koliko se sećam, ili mi je bar tako tada bilo objašnjeno, nešto taj prvi hirurg nije dobro očistio kad me je zatvarao. Ili tako nešto. Tada su postojale i priče kako su nekima zaboravljali makaze u utrobi i slično. Ceo taj period mi je bio jako turoban. Društvo mi je pravio vokmen, koji je umeo nekad da pojede traku, pa smo onda odlučili da bi bilo pametnije da mi mama donese neke kasete koje nisu iz Amerike, nego neke druge, za svaki slučaj. Sećam se da sam uglavnom slušao Live after death na dve grčke kasete, i singapurski Master of puppets. Zbog celog tog hevi perioda ne vezuju me neka preterano lepa sećanja za ta dva albuma. Trebalo mi je dosta vremena da odvojim to hevi bolničko osećanje od tih pesama.
Za tih mesec dana propustio sam bratov rođendan, ceo april 1992. i uskršnji raspust. Mislim da sam prvi put izašao napolje na jedno popodne, to su mi dopustili, kada me je ćale odveo na Košutnjak, jer je tamo lepo vreme i lep vazduh. Sećam se da mi nikad nije bilo lepše što sam napolju, što me greje sunce, i što mogu da udišem te lepe, prelepe zelene krošnje. Mislim da sam nosio tad sa sobom i neki strip, gotovo sam siguran da je neki Marti Misterija bio u pitanju (možda baš epizode Dani more i Operacija Dorijan Grej).
Tokom bolničkih dana uglavnom me je posećivala mama. Sa bratom sam se dopisivao preko nekih papirića. Imao sam neke albume sa sličicama životinja, mislim da mi je omiljeni bio WWF, jer je imao najviše krokodila i aligatora u njemu. Znao sam napamet i sve latinske nazive, alligator mississippiensis ili crocodylus porosus npr. Čak sam pokušavao sve te krokodile da nacrtam na tim papirićima. Negde u tih mesec dana pojavili su se i spotovi za Let's get rocked i Nothing else matters. Sećam se da sam jedva čekao da izađem iz bolnice da ih vidim. Let's get rocked je bila nova stvar, prvi singl koji je najavljivao Adrenalize. Nothing else matters stvar sam već znao, jer smo imali tu sreću da smo nabavili i Black album i Use your illusion iz Njujorka čim su izašli. Kad sam video spot, baš mi se dopao – voleo sam te kolaže iz studija.
Kad sam izašao iz bolnice, dočekalo me je veliko iznenađenje. Kaseta. Na “A” strani piše W.A.S.P. – W.A.S.P. a na “B” piše W.A.S.P. – Inside the electric circus. JUUUUPIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII!!!!!!!!!
Saša je snimio kasetu od nekog lika (likova?) iz Novog Sada, mislim da su se zvali Sound service. Loženje je moglo da počne. L.O.V.E. machine kao ultimativni hit, Sleeping (in the fire) još bolja, Tormentor, I wanna be somebody… Album je bio prepun hitova – faktički je svaka pesma bila odlična. Inside the electric circus je takođe dosta jak. 9.5.-N.A.S.T.Y., Restless gypsy, I'm alive, Mantronic, naslovna… Dosta, dosta jak album.
Kako mi ta kaseta nije trenutno pri ruci (a i nisam siguran da li je ostala čitava – voleo bih da je pustim posle sto godina ponovo, čisto da vidim kakav šmek ima), postaviću slike američkih kaseta, iz rubrike šta bi bilo kad bi bilo. Verovatno bih ruku dao da je tad neko mogao da mi ih donese od preko.
Takođe, zanimljivost vezana za Winged assassins. Tako je bio naslovljen prvi album u onom Ćao časopisu iz kog sam prepisivao imena albuma kada sam pravio spisak za Gocu stjuardesu. Prvi W.A.S.P. album je istoimeni, ali postoje neke verzije ploča na kojima je na rikni ispisano Winged assassins, a na nekima I wanna be somebody. E sad, pravo pitanje je, da je na spisku pisalo pravilno W.A.S.P. - W.A.S.P, da li bi album bio nađen/kupljen? Još zanimljivije pitanje je, zbog čega nije bilo, na primer, Circus albuma, koji je noviji od The last command? To su sve pitanja koja će verovatno zauvek ostati neodgovorena, ali zanimljiv je zakon (ne)verovatnoće koji je uticao na sve to.
Kod SKC-a smo nabavljali piratske video kasete.
Live at the Lyceum, snimljen VHS kod SKC-a sam pogledao jedno hiljadu puta. Pritom kao neko ko je ušao u W.A.S.P. gnezdo potpuno ne znajući ništa ni o čemu, oduševljenje je samo raslo kad sam skontao koliko je Bleki bio lud u vreme prvog albuma i kako je njihov šou tada izgledao. Pijenje krvi iz lobanje, bacanje živog mesa u publiku… Ta, kako će se ispostaviti, evropska skraćena verzija video kasete je trajala samo pola sata. Godinama, ali bukvalno godinama kasnije, sam tek saznao, sasvim slučajno, da je postojala i duža, japanska (valjda) verzija video snimka sa celim koncertom, gde je najčuveniji bio Tormentor deo, kada sa produženim srednjim delom pesme Bleki otvara orman i muči djevu u toplesu zabadajući sekiru (mačetu?) svuda oko nje.
Što se tiče tih video snimaka, imao sam i Skid Row – Oh say can you scream, Maidenov The first ten years - the videos, Panterin Cowboys from hell - the videos, buraz je imao Suicidalov Lights...camera...suicidal i naravno, Napalm Death Live corruption. To se sve gledalo gotovo religiozno.
Uskoro se na Headbangers Ballu pojavila nova W.A.S.P. pesma i spot, The idol. Zvučala je do jaja. Snimio sam spot na VHS i dosta ga vrteo. Čak mislim da sam probao da približim kasetofon zvučniku od TV-a (Sony Trinitron, stvarno se dobro čuo – trajao je 30 godina) i snimim pesmu na kasetu, da bih mogao da je slušam.
Tog leta '92. smo ponovo letovali u Agia Triadi i Solun je bio relativno blizu, nekih pola sata vožnje. Jedna od glavnih fora je što smo mi (brat, keva, ja) ime benda izgovarali vesp, umesto uasp. To je sigurno bio jedan od razloga, kad uđemo u radnju u Grčkoj i kažemo vesp?, a oni nas gledaju belo i kažu da nemaju. Izgovaranje Def Leppard i Iron Maiden, sa druge strane, nikakvih problema sa sporazumevanjem, na engleskom, grčkom, srpsko-hrvatskom, rumunskom. A i Mejdeni i Lepardi su deset puta poznatiji i popularniji od vespice, što je meni bilo neshvatljivo. Kako može išta da bude bolje od W.A.S.P.?
U jednoj radnji, ne sećam se kojoj više po redu, već onako očajan, u izlogu je stajala Soundgarden Badmotorfinger ploča, ulazimo da pitamo za vesp. Ista priča, kažu da nemaju, mi već onako umorni od potrage, nešto keva pokušava da im objasni na engleskom da je to novo, tuc muc, ja zveram okolo po radnji i u jednom trenutku pogled mi samo fiksira kasetu – W.A.S.P. – The crimson idol! Evo ga! Imaju! Keva nešto pita, čekajte pa šta je onda ovo, a Grk kaže a pa to je UAAASšP.
To je bio jedinstven trenutak utoliko što sam po prvi put doživeo da imam novi W.A.S.P. album koji tek što je izašao. Do tada sam uglavnom morao da jurim za prošlošću i skontam šta sam sve propustio. Tu sam ih konačno stigao.
Ubijao sam se albumom. Ta grčka kaseta je imala falinku u knjižici, jer tekst koji prati priču i koncept albuma, nije bio ceo. Samo je isečen u jednom trenutku u pola rečenice i to je to. Proćiće jedno četiri godine dok ne budem nabavio disk i budem mogao da pročitam celu priču kao čovek.
Verovatno je The crimson idol, zajedno sa Helloween – Chameleon tri godine kasnije, i Maidenovim Seventh son, neka moja prva progresivna trilogija, to jest albumi progresivnog roka i metala koji imaju neki koncept (The crimson idol), nit koja vezuje sve pesme na albumu (Seventh son) ili su jednostavno epic, odnosno velelepni u svom nastupu i izvođenju, uključujući i orkestar (Chameleon).
The idol mi je jedna u top 5 W.A.S.P. pesama. To je neka izmetalizirana verzija Comfortably numb, bar u smislu sola, koji je svirao Bob Kulick, inače brat Bruce Kulicka (obojica svirali u Kiss u nekom trenutku). Bob je bio pretežno studijski muzičar, takođe svirao sa Meat Loaf, Lu Ridom, Majkl Boltonom… Kad su W.A.S.P. svirali kod nas prvi put u SKC-u 2006. i kad su svirali The idol, dobro da nisam riknuo.
The crimson idol je konceptualna ploča koja prati tinejdžera koji krade crvenu gitaru i beži od kuće u grad anđela da nađe sreću, napravi bend, postane velika zvezda i uspe u šou biznisu. Ništa od toga nisam kapirao kad sam kupio album, ali muzika mi je bila super. U tome je i lepota tog albuma i nekih W.A.S.P. tema generalno – otkrivao sam značenja godinama kasnije. Iako mi je burazerov drug Pera objasnio da je Maneater ljudožder, tek kasnije ću shvatiti da se zapravo misli na Harli. Imao sam mali plavi rečnik engleskog gde sam mogao da saznam šta znači misconception, međutim, za Shoot from the hip mi je godinama trebalo da skapiram na koji pucanj se misli.
Kako sam bio čovek balada, izdvajale su mi se The gypsy meets the boy, The idol i Hold on to my heart, a pod kožu su mi ušle i Chainsaw Charlie (murders in the new morgue) i epska završna The great misconceptions of me. Burazer je voleo I am one ja mislim (verovatno zbog himničnog refrena i ekplozivnih tomova na bubnju).
Headbangers Ball je takođe u jednom trenutku pustio prenos Monsters of rock Donington festivala na kome su nastupali W.A.S.P, Slayer, Skid Row i Iron Maiden. Pa ne može bolje. Bleki se tad već malo ubucio i sećam se da se keva upišala od smeha kad ga je videla. Vidi ga debeli! Johnny Rod je bio više nego živahan, a bubnjar (Stet Howland, saznaćemo kasnije), iako ništa nismo znali o bubnjevima, imao je neki set dovoljno sulud da i mi primetimo da je nešto drugačije. Pojma nisam imao ko je gitarista. Delovao je okej, mada nije imao harizmu koju je imao jedan Chris Holmes.
To kažem sa nekom naknadnom pameću, jer tada pojma nisam imao ni ko je Chris Holmes, i počeo sam, kao fan, tek da se interesujem za bend. Međutim, gledajući naizmenično Live at the Lyceum i Donington nastupe, postajalo mi je jasno da je razlika velika, ne samo u nastupu, već i u svirci.
Sad kad pogledam na sve te legendarne W.A.S.P. albume, The headless children deluje ozbiljnije, nadrkanije i definitivno najmračnije. The headless children je najtvrđi i najmetalskiji W.A.S.P. album.
Sa druge strane, The headless children nema tu životnu radost, polet i zajebanciju koja krasi prva tri albuma, zbog kojih je W.A.S.P. postao poznat. THC ima žestinu, ali drugačiju; mnogo je ozbiljniji album tematski. Mean man je verovatno pesma koja najviše podseća na taj stariji W.A.S.P. – zapravo je biografska, jer govori o Chris Holmesu.
U to vreme uskoro do nas dolazi informacija da su se W.A.S.P. možda raspali. Ne sećam se odakle, ali vest je svakako primljena užasno sa moje strane. 1995. godine sam dobio svoj Casio kasetofon sa CD plejerom i počeo da skupljam diskove, tako da se u sledećem javljanju bavim misijom nabavljanja W.A.S.P. albuma na ce-deovima.
Нема коментара:
Постави коментар