Consecration 2008 interview for Trablmejker (in Serbian)

Danilo Nikodinovski 
Consecration

Jahači magle 
 03.06.2008.

 
Upravo je taj osećaj ono što nas vodi i što nas tera da istrajemo u svemu što radimo. Mi uživo stvarno dajemo sve od sebe i ta energija koju pošaljemo sa bine, koju ljudi u publici upiju, koja prođe kroz njih i koju oni pošalju nazad...



Pričamo sa Danilom, idejnim tvorcem, kičmenim stubom, glasom koji govori u ime dobro poznatog benda Consecration. Dobro veče, Danilo ili da kažem kolega?

Dobro veče kolegi DJ-u!

Dugo smo se kanili da popričamo, ali nikako… Sada barem imamo dosta razloga, ali najpre i na početku samom – gde i kada počinje Consecration? 

Consecration je nastao u proleće 2000. godine. Tada se bend zvao The Lack Of Motivation. Kroz bend je prošlo dosta članova, da bi se prva verzija postave ustalila u januaru 2002, a druga - i važnija - u avgustu 2005. Možda će nekima biti zanimljivo da saznaju da je u jednoj od prvih postava benda pevač bio Marko Mrčarica, danas bubnjar sastava Rain Delay, koji je dosta dobro skidao glas Bruce Dickinson-a. U bend sam došao samo kao pevač, da bi uskoro počeo da sviram i ritam gitaru. Jedno vreme je bend funkcionisao kao šestorka, a u jednom kratkom periodu i kao trojka. Dolaskom Matije na mesto bubnjara u februaru 2007. mislim da smo pronašli dodatnu kombinaciju i tada smo se maltene zakleli da više nećemo imati nikakvih promena u postavi, jer smo shvatili da je to to. Sva sreća je da više nikog nismo menjali, štaviše od poslednjeg koncerta sa nemačkim bendom The Ocean odlučili smo da u bend primimo i Nikolu Milojevića, koji se pokazao kao veliki fan benda i kao neko ko će da unese dodatnu dimenziju atmosfere i neuobičajenih gitarskih efekata.

Reci mi, u pogledu muzike, uzimajući u obzir da je postava mnogo puta menjana i da ste kako je prolazilo vreme sazrevali kako individualno, tako i kao grupa. Koliko sam pratio, a pratio sam dugo i pažljivo, prošli ste kroz mnogo eksperimentisanja kako sa zvukom, tako i sa atmosferom i različitim instrumentima. Svaka nova pesma donosi novo usložnjavanje cele priče i jednu novu dimenziju celokupnom fenomenu koji danas imamo prilike da vidimo?

  Mislim da je osnovna stvar u menjanju i unapređivanju zvuka to što smo uvek bili otvoreni za razne muzičke pravce, iako je prva i dominantna bila metal. Moj prvi susret sa bendom bio je želja ostalih članova da bend levitira između doom/gothic metala benda Paradise Lost i prog elemenata Dream Theater. Kako su prve obrade koje smo svirali bile dosta raznovrsne što se tiče podžanrova u metalu (Sentenced - Noose, Death - Crystal Mountain, Moonspell - Alma Mater), tako se taj žanrovski spoj odrazio i na naše prve autorske pesme. Bili smo jedini bend u Srbiji tada koji je svirao doom i koristio čisto pevanje, growlove i screamove, a imali smo i neke nepare, tj. prog elemente. Bend se dalje razvijao zajedno sa širenjem naših muzičkih ukusa, a kako su se članovi menjali, menjale su se i pesme. Prva veća promena dogodila se uvođenjem Davida Lazara Galića u bend, koji je svirao saksofon. Svi smo znali da je on odličan basista, ali kako je mesto basiste bilo odavno popunjeno (u pitanju je bio originalni član Milan Šuput), želeli smo ga u bendu, jer smo se odlično slagali po muzičkim ukusima, a i ideja saksofona u metalu nam je delovala dovoljno interesantno u smislu daljeg istraživanja i guranja žanra u nove vode. U tom periodu originalni gitarista Miloš Savić nije bio u bendu, tako da su se pesme prilagođavale jednoj gitari, a klavijature i saksofon su otvarale jednu drugačiju dimenziju. Nažalost, snimaka Consecration-a sa saksofonom ima samo nekoliko komada, i to u prilično lošem kvalitetu, sa nekih živih izvođenja. Lazar je prešao na mesto basiste pred sam početak snimanja debija "aux". Od tada se bend razvijao dalje, na šta je dosta uticalo spuštanje štima (iz D u B tj. H po srpski), kao i želja spajanja, ’ajde da kažem, stare britanske škole (Pink Floyd, Black Sabbath, King Crimson) i moderne američke (Tool, Isis) tj. moderne gitarske muzike uopšte (Opeth, Anathema, Katatonia).

Aux. Svima već poznat album i mislim da ti je najčešće postavljano pitanje do sada kada će biti izdat. Nedavno ste pustili ceo album na download putem interneta. Da li možeš da nam daš presek vremena u kome je sniman pošto ste otišli mnogo dalje u međuvremenu?

Meni je jako teško palo to što je "aux" bio gotov i što smo morali da čekamo dosta vremena da bismo smislili šta ćemo da uradimo sa njim, a sve to vreme smo išli napred, pravili nove pesme i dalje razvijali svoj zvuk. Tako smo došli do situacije da smo pesme sa "aux"-a sve ređe i ređe svirali uživo, jer su se fanovima i publici sve više sviđale nove pesme. U nekoj pat poziciji smo bili jedno godinu i po dana, i plašio sam se da će pesme sa "aux"-a postati zastarele za publiku, jer smo mi sami osećali da ih nekako prerastamo. Kulminaciju i razrešenje problema doživeo sam dan nakon dva odlična nastupa kojima sam prisustvovao u roku od samo tri dana - u pitanju su bili već spomenuti teškaši The Ocean, a drugi je bio ambijentalni elektroničar Fennesz. Poželeo sam da budem deo tog sveta, i to odmah, istog trenutka, bez čekanja. Ranije mi se cela ideja izdanja In Rainbows učinila fenomenalnom, i kako sam shvatao koliko je internet postao veliki, a koliko je Srbija u svakom pogledu u zaostatku sa ostatkom sveta jedno 10 godina, osetio sam snažnu potrebu da jednostavno poklonim album ljudima koji su ga toliko čekali, a ujedno sam time i na najbrži mogući način napravio bendu reklamu – i to u celom svetu, a ne samo u okviru granica naše zemlje.

Kad smo već kod Aux- a, napravili ste još jedan smeo potez, a to je puštanje živog snimka koji trenutno oslikava put kojim je bend krenuo tj. sadašnjost. Da li je baš to proisteklo iz toga što se na Aux dugo čekalo?

Da. Želeo sam da Consecration bude prvi bend u Srbiji koji će da objavi debi album besplatno preko interneta. Međutim, kako sam dobio informaciju da je neki bend već to uradio, odlučio sam da budemo definitivno prvi u tome što ćemo istog dana objaviti dva komada. Time smo nagradili toliko čekanje debija, ali i pružili publici priliku da sluša nove pesme u živoj verziji – dok ih ne snimimo u studiju. Dobili smo dosta pohvala da jako dobro zvučimo uživo, pa je taj živi snimak i najverniji prikaz. S tim da smo uživo dosta glasniji :-) I fizička prisutnost i blizina publike nam mnogo više prija.

Živi nastupi su upravo vaše najsnažnije oružje i upravo to što si rekao da vam je blizina publike jako bitna. Znam iz ličnog iskustva da je upravo energija koju posedujete i šaljete sa bine publici prodorna koliko i vaši rifovi, a to je nešto što nije odlika koja krasi većinu bendova sa ovih prostora. Reci mi kako vi to doživljavate sa one strane? I reci mi koji su tvoji najlepši momenti kada si "on stejdž"?

Upravo je taj osećaj ono što nas vodi i što nas tera da istrajemo u svemu što radimo. Mi uživo stvarno dajemo sve od sebe i ta energija koju pošaljemo sa bine, koju ljudi u publici upiju, koja prođe kroz njih i koju oni pošalju nazad... To je najlepši osećaj na svetu i mislim da svaki bend na svetu koji ima verne fanove prepoznaje o čemu govorim. Naše probe su prilično dosadne, i služe nam samo kao aranžmanske smernice da se podsetimo od čega je koja pesma sastavljena. Uživo one dobijaju pravi oblik i tada ih oživljavamo na pravi način – sa puno energije, kao da te pesme svaki put odsviramo kao da nam je i poslednji. Najlepši momenat je kada imeđu dva akorda uhvatiš neko zadovoljno lice, smešak ili telo u transu. Tada znaš da radiš nešto - ne znaš tačno šta, ali je to nešto savršeno.

Tek nedavno ste imali priliku da delite binu sa nekim većim bendovima, kako domaćim tako i stranim. Mislim prvenstveno na koncerte sa Knutom, The Ocean i Block out. Nekako mi se čini da je upravo ovo vreme kada se dešava neka promena u okolini, a vi svaki put zvučite sve snažnije i kompaktnije, da kažem drugačije. I nekako sve se prelomilo posle metal betla ili imam pogrešan osećaj?
 

Metal Battle nam je uneo dodatnu motivaciju, jer smo mislili da ćemo ispasti već u prvom krugu. Wacken je pre svega METAL festival, a mi već neko vreme čisti metal definitivno nismo. Mislili smo da ćemo biti previše čudni i eksperimentalni za žiri, međutim, očigledno je da je dobar nastup presudio. Koncert Block Out-a nam je puno značio iz nekoliko razloga. Mislim da je Block Out najvažniji srpski bend 90-ih i lično, da nije bilo njihovih pesama, možda nikada ne bih odlučio da i sâm napravim bend i sviram pesme pred publikom. Puno nam je značilo da delimo binu sa njima, jer ne samo da su nam uzori, već smo imali priliku da se predstavimo njihovoj publici, koja je daleko od malobrojne, a većim delom je i potencijalna naša publika. Svirati u Velikoj sali SKC je prelepo iskustvo, a to je dovelo do još jedne stvari – na tom koncertu dobili smo jednog fana koji se oduševio našim nastupom i koji nam je puno pomogao. U pitanju je fotograf Aleksandar Zec. Ne samo da je na tom koncertu napravio fenomenalne fotografije, već je i naše poštovanje od tada postalo uzajamno. Dosta fanova Block Out-a je imalo za nas reči hvale, tako da je taj koncert bio veliki događaj za nas. Sa druge strane, koncerti sa stranim bendovima (Knut iz Švajcarske i berlinski The Ocean) postavljaju nas kao bend u drugačiju perspektivu – kako je Srbija zatvorena teritorija, prilikom svirke sa stranim odličnim bendom možeš da vidiš koliko stvarno vrediš i da li si i koliko daleko za tim bendovima. Jako je lepo kada ti strani bend koji je svirao po celom svetu udeli kompliment, a sa druge strane više nam je nego drago da domaćoj publici predstavimo neke strane bendove koji sjajno sviraju, a koje nikako drugačije ne bi bili u prilici da vide.
 
Pominjao si Aleksandra Zeca. Nedavno je promovisao svoju izložbu fotografija ROCK MOMENTI gde je na moje, a verujem i na oduševljenje mnogih drugih Consecration prezentovan u najvećem formatu i upravo je njegova incijativa pokazala koliko je i vizuelni deo muzike bitan tj. da postoji još dodatnih dimenzija kojih u Srbiji nema ili su ostavljene po strani.

Tu je nastalo naše oduševljenje. Naime, Zec mi je spomenuo da se pravi velika izložba i da će se među fotografijama naći i jedna naša, međutim do same izložbe pojma nisam imao o tome da je od svih bendova izabrao baš nas za najveći format. Time nam je, naravno, učinio veliku uslugu, jer ne samo da nam je napravio veliku reklamu, već je dokazao i da je veliki umetnik u poslu kojim se bavi. On ima savršen dar za hvatanje kratkih momenata, a naša fotografija je jedinstvena, jer mi (Lazar i ja) se dosta krećemo dok smo na bini, a on je uspeo da uhvati jedan savršeno simetričan momenat i time pokazao zbog čega je vizuelizacija bitna. To nas dovodi i do imidža benda, važnosti osvetljenja na svirci, omota diskova i slično, tj. do toga koliko je sve u vezi sa bendom bitno za sliku tog benda.
 

Upravo to je sledeće pitanje. Pošto smatram da je to veliki problem u našoj zemlji i da je kod većine bendova, ako ne i 90%, taj deo cele priče totalno zapostavljen. Vi očigledno nemate problem sa tim, ali koliko pazite na te trenutke i sitnice? Predpostavljam da to ide individualno?

Sve je bitno. Ako svi u bendu znaju zbog čega su u tom bendu i ako dele istu viziju, onda treba da grade priču oko tog benda i da nađu nešto što će ih učiniti jedinstvenim. Sitnice u studiju su nama jako bitne, i volim da snimim sve što mi padne na pamet, posvećujem dosta pažnje nekim detaljima (akustičnim gitarama koje nisu toliko uočljive i raznim gitarskim efektima koje grade neku suspense atmosferu), uopšte nekim stvarima koje se neće čuti na prvu loptu. Uživo je već drugačije, tada se uvek mora potkrasti poneka greška, i to ume super da zvuči ako je prirodno. Dosta ljudi nam je reklo kako super izgledamo na bini, mada meni to uvek zazvuči nekako smešno, jer mi o tome kako izgledamo dok smo na bini uopšte ne razmišljamo – razmišljamo samo o muzici i o pesmama i tom nekom filingu koji te pesme, rifovi, akordi nose. Na prvoj svirci sa Lazarom jedna devojka nam je dodelila titulu "najboljeg para na bini" (no homo), i od tada od nekoliko vernih fanova (bradati Pera ili Luka Čeh npr.) na svakoj svirci imamo neka nova dobacivanja i zajebancije, pa se uvek super zezamo između pesama.

Ko je i šta je još Danilo Nikodinovski?

Danilo je muzičar, sanjar, zaljubljenik u slobodu, DJ, organizator koncerata, loš pevač ali se trudi, zaljubljenik u ljubav, dobar drugar i sagovornik (nadam se), fan Bajage, prikriveno ambiciozan i večni entuzijasta, katkad neodgovoran ali nekako sve postiže, prikriveni melanholik sa osmehom na licu, neuspešan pecaroš, skakač sa haube...

Koliko imaš u voltima? I šta koristiš od opreme?

220 u volitma (hahah) Od opreme.. Uh ček da vidim da li imam negde zapisano. Imam jeeee (hahaha)

gitara:

Epiphone Les Paul Slash Signature
Fender Stratocaster ’78.
Gibson Les Paul Studio

pojačalo:

Laney GH100L

pedale:

Crybaby Wah
Digitech Whammy/Wah
Ibanez Session-Man 2
Boss SD1 Super Overdrive
Boss TR2 Tremolo
Boss PS5 Super Shifter
Line6 DL4 Stompbox Delay
Boss RV3 Reverb/Delay
Boss PH3 Phase Shifter
e-bow
Korg tuner

Pored svega toga imaš još jedan projekat. Nazovimo ga alter egom: Amaranth.

Amaranth je moj prvi susret sa autorskom muzikom, jer su neke pesme bile snimljene u studiju još pre nego što je The Lack Of Motivation imao prvi demo. Želeo sam da napravim muziku koja će biti pre svega bazirana na akustičnim gitarama, ali sa elementima svega ostalog što sam čuo u svojoj glavi – želeo sam da u studiju sve snimim bez bojazni da to neću moći da izvedem uživo, pa je tako Amaranth dugo bio samo projekat.Volim izazove, pa su me koncerti sa Antimatter i Danny Cavanaghom iz Anatheme naterali da probam da izvedem pesme Amaranth-a uživo. Ti koncerti su bili početak jednog lepog drugarstva sa Nikolom Milojevićem sa početka priče, koji je u međuvremenu postao i član Consecration-a, a na ta dva koncerta sam dobio dosta pohvala na račun tih pesama, pa sam odlučio i da te pesme snimim na leto u studijskom izdanju. Dve pesme, Silent i Spleen, koje su snimljene još 2003., dugo su već dostupne za download preko interneta, a ostale pesme nameravam da snimim u minimalističkom fazonu – dve-tri akustare, glas, možda neki prateći i još neka clean gitara npr. Ne bih nešto mnogo budžio tu, da bih vernije prikazao tu neku intimu na kojoj se Amaranth bazira. Osim te dve pesme, sve novije su na srpskom jeziku, što će verovatno ljudima biti zanimljivo.

Gde vas gledamo u skorije vreme?
 
Promocija dva albuma u SKC Livingroom-u 25. juna. Uz malo sreće obezbedićemo direktno prenošenje svirke preko interneta, da bi promocija bila u duhu izdanja dva albuma.

Pošto mi imamo običaj da na kraju pustimo ljude da kažu "još nešto" kao završnu misao. Evo slobodno opali! Šta god ti je na umu ili u kom god organu trenutno!

Mmmmm…… METAL JE RAT! Haha, a ne to bi Tica rekao... Evo jedna emo: Jedite puno čokolade i nemojte nikada da prestanete da govorite devojkama da su lepe.

Hvala Danilo na ovako iscrpnom razgovoru.

Jeeeeee. Mogu na spavanje sad?

Slobodno.


www.myspace.com/consecr8
www.myspace.com/amaranthserbia

Intervjuisao: Hades
Fotografija: Aleksandar Zec, Danilo Nikodinovski
 
link: http://www.trablmejker.com/emisije.php?ep=847