Bio je četvrtak, 24. avgust 2000. Dan koji nikada neću zaboraviti.
Imao sam 17 godina i bio sam na letnjem raspustu pred polazak u treći gimnazije. Išao sam u gimnaziju "Sveti Sava", najviše zbog toga što mi je bila na dva minuta od kuće i tako sam mogao da se budim pola sata pred školu. Nikad nisam bio jutarnja osoba i tih pola sata razlike u spavanju su mi uvek pravili bitnu razliku. Još jedan razlog zbog koga sam se odlučio za tu školu je to što mi je stariji burazer išao u tu istu školu nekoliko godina pre mene, pa sam unapred stekao kakav takav uvid u stanje sa profesorima, kakav je ko i koga treba izbegavati (išao sam na društveni smer fala Bogu, pa sam izbegao ozloglašenog Voju Vinjaka iz matiša).
Tokom letnjih raspusta tih devedesetih sam uglavnom išao sa matorcima u Grčku. Pre toga se familijarno išlo u Hrvatsku, u Poreč ili Rovinj, ali je početkom devedestih zbog rata to bilo nemoguće. Tih ranih letovanja se sećam nešto malo jer sam bio baš mali, ali sećam se Zelene i Plave Lagune u Poreču i uglavnom odatle nosim neka lepa sećanja. Grčka, s druge strane, ima najlepše more, to odgovorno tvrdim. Imali smo neke prijatelje dole u Solunu, gde se povremeno odlazilo u šoping. U Solunu sam uglavnom kupovao diskove svojiih omiljenih bendova, a na more se išlo uglavnom u jedno mesto tridesetak kilometara udaljeno od Soluna, koje se zove Agia Triada. Kako sam tada već bio u poodmaklim tinejdžerskim godinama, već sam bio malo namrgođen zbog ideje da idem sa svojim matorcima na more (umesto sa svojim društvom na primer), ali ovog puta (i bio je to poslednji put da idem sa njima, obećao sam sebi) imao sam dobar razlog - postojale su velike šanse da dole kupim svoju prvu električnu gitaru.
Sećam se da je u Solunu ta muzička prodavnica u kojoj smo bili bila ogromna. Nisam do tada video ništa takvo. Kao dete koje ulazi u prodavnicu slatkiša, nisam znao na koju će pogled pre stranu da poleti. Radnja je imala nekoliko spratova i sećam se da su gitare bile na prvom.
Uvek sam voleo Gibson gitare. Les Paul je imao nekako najbolji zvuk i najbolje je izgledala. Samo, sa njima je postojao jedan mali problem - te gitare su bile užasno skupe. No, ja sam znao da su postojale i Epiphone gitare, koje su bila jeftinija varijanta Gibson gitara... Nešto kao Gibson za siromašne. Kako sam znao da moji neće moći da mi priušte pravog Gibsona, u radnji sam tražio da probam Epifona.
Probao sam bio nekog Epifona, sećam se da su ih imali par komada i sve su bile u nekim čudnim bojama. Probao sam bio narandžastu, pa onda zatim i zelenu, ali nešto mi se nije dopadalo kod njih. Nešto mi nije bilo to to, a nije bila samo boja u pitanju. Nekako su mi u rukama delovale suviše mrtvo. Pitao sam ih da li imaju možda još nekog Epifona, a onda su mi pokazali nju.
Zastao sam na trenutak i sećam se da sam se nasmešio kad sam je ugledao. Prva stvar koju sam pomislio bila je Hmmm, izgleda pomalo kičasto sa tom zmijom, ali hajde baš da je probam kako zvuči. Voleo sam Sleša i on mi je možda prvi gitarista u životu koga sam zavoleo. U mojoj kući su se voleli Gunsi i puno se slušao Appetite For Destruction kada se pojavio, ubrzo zatim i G N' R Lies. Keva je obožavala Patience i Sweet Child O' Mine i sećam se kada su izašli Use Your Illusion albumi, keva je insistirala da ih ona kupi, preko svoje prijateljice koja je radila kao stjuardesa i donela kasete iz Amerike čim su albumi izašli. U to vreme je bio izašao i Terminator 2: The Judgment Day za koju su Gunsi snimili You Could Be Mine i to je za mene bilo sjajno. T2 je možda moj omiljeni film svih vremena (prvi film koji sam gledao u bioskopu), a i ta pesma nije mogla da bude bolja za Gunse u to vreme.
Kada su mi dali gitaru u ruke, malo sam je svirnuo i pre nego što su je uključili u pojačalo i osetio sam da je pod rukom mnogo bolja od one dve koje sam probao malopre. Bio sam verovatno premlad da bih shvatio šta znači kvalitetnija izrada, ali sve u vezi sa tom gitarom je bilo mnogo bliže onome što sam imao u glavi kada sam zamišljao kako treba da zvuči gitara koja mi se dopada i koju sam želeo. Slešova gitara je bila mnogo svirljivija, imala je bolji zvuk, više je pevala, a prsti su mi naprosto leteli na sve strane. Svaki rif koji mi je pao na pamet svirao sam sa lakoćom i zvučao je do jaja, čak i na tom nekom malom pojačalcetu u koje su me uključili.
Sećam se da sam tražio i da mi donesu neki procesor. Pitali su me kakav procesor tačno želim, jer su ih u radnji imali razne, od onih koji koštaju od nekoliko stotina, do par hiljada maraka (tada su nemačke marke još uvek bile u opticaju, a u Grčkoj drahme). Tip je doneo neki mali Korg procesor, AX1G, i pokazivao mi neke presete. Sećam se da sam svašta svirao, u zavisnosti od toga da li je on uključivao čisti zvuk, ili menjao distorzije. U to vreme nisam imao nikakvo iskustvo sa gitarama, ali znam da nisam hteo gitaru da kupujem u Srbiji. Nije bilo načina da se kupi dobar instrument kod nas i znam da sam izričito hteo da kupim gitaru novu novcijatu. Imao sam osećaj da je ovaj Sleš sjajan za cenu za koju se nudi (mislim da je bio negde oko 1500 nemačkih maraka). Nije bilo šanse da dobijem Gibsona, ali mislio sam da mogu da iskukam jedan Epifon.
Sa nama u radnji je bio i naš prijatelj, polu-Srbin, polu-Makedonac, koji se zvao Christos i koga smo od milja zvali Rista. On je super pričao srpski i grčki, jer je bio oženjen Grkinjom. Rista je tog dana bio moj heroj, jer je moj ćale oklevao sa gitarom videvši koliko je skupa, a Rista, videvši koliko sam navalio i koliko sam se zaljubio u tu gitaru, nagovorio je mog ćaleta da mi gitaru i kupi. Obradio je ćaleta da uzmemo i onaj mali Korg procesor, koji smo dobili sve zajedno sa popustom za nekih 1300 maraka, ako me sećanje dobro služi. Risti sam zahvalan do dana današnjeg.
To je sigurno bio najbolji dan u mom životu, ikada. Kada smo se vratili u Agia Triadu u hotel, svirao sam je po ceo dan. Svirao sam na njoj svega čega sam mogao da se setim u tom trenutku. Bio sam potpuno očaran i zaljubljen.
Kada sam sledeće godine počeo da sviram sa Amaranth i Consecration, igrao sam se dosta sa zvukovima iz tog Korgića. Imao je neke dobre opcije i naučio sam uz njega po kom se redu pravilno slažu efekti. Wah efekat nije bio nešto, ali su distorzije bile okej, i dilej (koji će uskoro postati moj omiljeni efekat) je imao jednu kul opciju koja se zvala hold i koja je mogla da snimi parče nečega što sviraš i onda možeš da sviraš nešto potpuno novo preko toga, kao neki mali loop.
Kada sam počeo da sviram drugu gitaru u Consecrationu, preštimovao sam gitaru u D štim. Bendovi kao što su Paradise Lost i Sentenced, koje smo tada kao bend dosta slušali, bili su u tom istom štimu, pa nam je bilo tako lakše da skinemo njihove pesme. D štim je takođe zvučao malo basovitije i dublje od običnog E štima, i takođe mi je bilo mnogo lakše da pevam u spuštenom štimu.
Kada sam snimao Amaranth pre toga, sećam se da sam želeo da snimam u dva štima, u C# i običnom E i da ih kombinujem, ali mi debljina žica to nije dozvoljavala. Ja sam na gitari tada imao devetke. Onda mi je Nikola Vranjković, tadašnji uzor i snimatelj/producent, rekao da je bolje da se stave deblje žice za spuštene štimove. Poslušao sam ga i odlučio da stavim jedanaestice i sećam se da sam celu noć proveo kod ortaka Milana Babića, sa njegovim starijim burazerom Mišom ustvari, koji je dobro svirao iako nije imao nijedan bend. Milan je bio ortak bubnjar koji je bio uzor našem bubnjaru Jekiju i dosta mu je pomagao, što oko opreme, što oko tehnike. Milanov buraz Miša je znao dosta o gitarama i hteo je da mi pomogne da to sve namestimo. Zbog debljih žica smo morali da podižemo akciju na gitari, okrećemo šipku u vratu, pa onda da ponovo toniramo gitaru, da podižemo magnete da budu na istoj razdaljini od žica kao što su bili kad su bile devetke pre toga... To je mukotrpan posao i sve zajedno je bila jedna od onih nezaboravnih noći koje nikako da se završe. Ali, vredelo je i krajnji rezultat je bio sjajan. To je bio prvi put da sam nešto prčkao po svojoj gitari i osećaj je bio sjajan. Malo se uplašiš, jer petljaš sa nečim što toliko voliš i od čega zavisiš i gledaš da nešto ne zasereš, ali posle svega toga se osećaš nekako kao da je gitara još više tvoja. Zbližio sam na neku foru sa njom još više. Sećam se da mi je negde oko 3 ujutru od umora ispao šrafciger iz ruke, pao pravo na gitaru i ogulio lak... Miša je ugledao moju užasnutu facu, nasmejao se i izgovorio Matori, dešava se... Šta da ti kažem, navikavaj se! Pre električne gitare sam osam (da, osam) godina svirao Yamaha CG180SA klasičnu gitaru sa najlonskim žicama i tako sam se i navikao na deblje žice i veću tenziju i akciju, tako da sam, stavljajući jedanaestice na Sleša, imao nekako stabilniji ton i u isto vreme sam se osećao fleksibilnije dok sam svirao.
Postoji i jedna smešna priča vezana za žice, zato ih toliko pominjem. Kada sam prvi put stavio dvanaestice na gitaru, snimali smo bili Aux album. Tada je bilo veoma teško naći te žice bilo gde u Beogradu, jer su svi gitaristi uglavom svirali devetke, možda poneko desetke. To je bilo baš frustrirajuće, da ne možeš u svom gradu ni žice drugačije da kupiš. Sećam se da je jedan ortak, Damjan koji je svirao tada sa Jekijem u Trenju, bio išao u Ameriku na nekoliko dana, i zamolio sam ga bio da mi dovuče par tih Dean Markley kompleta odande. I dofurao ih je, jedina fora je bila - a tad ja to još uvek nisam znao - što mi je on bio doneo dvanaestice, ali za akustaru a ne za električnu gitaru. Na paketu to nigde nije bilo naznačeno, pisalo je samo Dean Markley Alchemy i debljina 12-54 i to je to. Stavio sam žice i gitara je dobila odjednom neki suludi sound. Sećam se, kada sam doneo gitaru sa tim novim žicama na prvu probu, Jeki je bio ustao sa svog bubnjarskog mesta sav oduševljen i viknuo, Brate, gitara ti zvuči kao klavir! Mislim da sam zadržao te žice i za snimanje Auxa, tako da su sve gitare na prvom Consecration albumu snimljene na žicama za akustaru na električnoj gitari. Zbog toga su žice verovatno rezonirale kao lude i ceo zvuk je dobio taj neki super gotivan punchy zvuk.
Novi B štim je dodao još baseva gitari i provalio sam da je Sleš najbolje zvučao kada se svič stavi na oba magneta zajedno (rhythm & treble). Puno basa i sustaina koliko 'oćeš. Tada sam prvi put počeo da tražim pojačalo koje bi mi najviše odgovaralo, neko koje bi imalo odličnu distorziju, ali isto tako i lep, čist clean zvuk.
Sve pesme na Aux i .avi albumima sam smislio i napravio na Sleš gitari. Otkako smo se spustili u B štim, Aligator i .avi su nam došli jako brzo na probama, maltene sami od sebe. Na Aux albumu je sve snimljeno na Slešu, a do snimanja .avija ja sam već bio nabavio i svoj prvi Gibson Les Paul. Na tom snimanju sam koristio ponegde i Sleša, mislim da je to bio baš Idiot Glee - hteo sam da pesma i dalje ima taj sludgy zvuk što je više moguće.
Svaka muzička prodavnica u koju sam bio odneo Sleša iz ovog ili onog razloga, sećam se da je svaki prodavac bio u fazonu da je gitara odlična i sjajan komad. Jedan tip, koji je radio u Mega Music prodavnici, je bio toliko oduševljen gitarom, da me je čak cimao da mu je prodam. Da sve bude još zabavnije, čak i isti oni likovi iz radnje u Solunu gde je gitara bila kupljena, kada su moji matorci išli ponovo dole par godina kasnije samoinicijativno, ja se sećam da sam ih pitao ako mogu da svrate tamo da mi provere koliko bi koštalo jedno Peavey 5150 pojačalo (to je bilo dok još uvek nisam znao za Laney GH100L), a oni kad su videli moje matorce, setili su se cele priče oko gitare i pitali moju kevu da li bi im ja tu gitaru prodao nazad. Naravno da sam odbio. Prodavanje Sleša jednostavno ne dolazi u obzir. To je moja prva gitara, uvek će biti, i jednostavno me mnogo toga lepog veže za nju. U krajnjoj liniji, osamdeset posto svega što danas znam dugujem toj gitari.
Danas uvek nosim Sleša sa sobom na svirke kao rezervnu gitaru. Ako mi na Gibsonu pukne žica, lakše mi je da uzmem rezervnu gitaru, nego da menjam žicu nasred koncerta dok publika čeka. A bolje rezervne gitare od Sleša nema, jer me nijednom nije izdala.
Svega ovoga naravno ne bi bilo da nije bilo samog Sleša glavom (cilindrom) i bradom. Pre neki dan sam pročitao njegovu autobiografiju i i dalje sam pod ogromnim utiskom. Sleš je verovatno posle svih ovih godina moj omiljeni gitarista, prvi koga sam zapamtio kada sam počeo da slušam metal i rok... Njegov stil i fazon, boju zvuka bih prepoznao da me probudiš u pola noći. Drago mi je što je Sleša za sviranje uvek navodio isti osećaj kao i mene i što, jednostavno i iskreno, od sviranja bolji osećaj ne postoji.
Hvala Slešu što je lik kakav jeste, i mojim roditeljima na nesebičnoj podršci kada je trebalo - bez njih sigurno ne bih dogurao (kreativno a i drugačije) do danas ovde gde sam sad.
