Okej, Red Album mi se nije bio toliko dopao, ali mi je Blue Record bio baš interesantan. Toliko da sam za Popboks napisao recenziju u kojoj sam album prilično nahvalio. U to vreme je bilo samo nas nekoliko metalaca na Popboksu koji bismo uspeli da proguramo pokoju metal recenziju na sajt i ono, svaka recka koja je prošla bila je svojevrstan podvig.
Iščekivao sam, onako pozitivno, sledeći novi album, ali ništa nije moglo da me pripremi na ono što mi je doneo Yellow & Green. Prva pesma koja se bila pojavila na netu bila je marš u more i bila je baš super kao najava - prog uticaji na sve strane ali kroz neki opušteniji fazon, letnji čak, kao kit koji bleji na plaži sa limunadom. Ili tako nešto. Ali, sledeća pesma koja je procurela je bila baš udarac - Eula. Lazar je okačio bio na fejsu pesmu i prokomentarisao da su mi ukrali solažu iz Rinaseka, što jeste bilo onako laskavo, ali whammy pedala na stranu, ono što je najbolje u svemu je što su u pesmi pogodili taj neki jebeni vajb da nisam mogao da prestanem da slušam stvar. Deset puta zaredom, pa predah, pa nešto drugo, pa opet ta pesma. Bio je kraj juna, to znam, jer mi je baš tih dana, 26. jun je bio, dobro se sećam, stigao bio poziv od Ace Čoisa koji me je zvao da idem sa turneju sa Unearth po evropskim festivalima da im radim ton. Jok ti ćeš.
Album se uskoro pojavio ceo i bio je definitivni saundtrek za leto. Kao što je izgovorio moj omiljeni basista (uz Lazara naravno) Dejv baš pre neki dan, "ovi Baroness ovde zvuče kao Fajtersi koji sviraju Mastodon", što mi je bila baš super izjava. Nije daleko od istine, ima tu stonera, tog lepljivog teškog suvoparnog letnjeg vazduha, ali i progeraja onako lepršavog provučenog kroz neki kao pop, što nisam čuo još od Cave Inovog Jupitera, koji je izašao još pre 12 godina. Jebote, kako vreme leti.
Celo leto sam ja tako vrteo Yellow & Green i odlepljivao na album. Žućko mi je bio bolji od Zelenka doduše, imao je bolji flow. Zeleni je možda bolji da se sluša odvojeno, ili prvi, ne posle Žutog, spomenuo mi je neko jednom. Ima i u tome istine verovatno.
U toku Unearth turneje, koja mi je baš bila avantura i posao spojeni u jednom, obišli smo brdo zemalja i festivala - prvo Wacken u Nemačkoj, pa Švajcarska, Italija (i Severna, krajnji sever, i Južna, negde dole južno), opet Nemačka, Belgija, Češka (Brutal Assault, najbolji festival i najbolji Unearth nastup na turneji definitivno), Danska (najbolje gostoprimstvo i domaćini, o razglasu i mikseti da ne pričam) i za kraj, opet Nemačka, i to Summer Breeze. Baš dan pred Summer Breeze, negde na putu od Danske do Nemačke, čuli smo da su Baroness na turneji imali saobraćajnu nesreću dok su bili u Britaniji. Aleks, Nemac koji je prodavao mrč Unearthovcima je baš bio fan Baronesice, isto kao i ja, čim sam ga upoznao i ušao mu u stan ugledao sam Yellow & Green ploču i oduševio se. Naravno, morali smo da je preslušamo uz jedno sedam(deset) piva. Uglavnom, reče mi Aleks za nezgodu baš kad smo izlazili iz kombija i sledio sam se. Kakav bedak, ono, Baroness su konačno imali rasprodate koncerte, sve nemačke novine i časopisi hvale album, album meseca tamo i ovamo, i padne im bus u provaliju deset metara i izlome se svi. Svi bendovi na Summer Breeze festivalu su brujali samo o tome. Ne zato što su bili ili nisu bili fanovi - turneja je turneja i to je moglo da se desi svakom. Bukvalno. Uskoro smo saznali da bend nije u životnoj opasnosti pa nam je i laknulo. Dan posle toga, Summer Breeze je bio poslednji datum, pa sam posle rastanka sa Unearthovcima otišao u Frankfurt da se vidim sa Vanjom, taman sam imao jedan slobodan dan do leta nazad za Beograd. Iako sam to već nameravao ranije, čim smo ušli u prvu radnju našli smo Yellow & Green plojku i morao sam da je kupim. Osećao sam se nekako dobro, nešto u meni mi je govorilo da će od tih 25 jura od plojke njima možda otići fazon dolar, i ono, drago mi je ako sam im pomogao - dok su ležali izlomljeni po bolnicama, podrška im je bila najvažnija.
Yellow & Green je osim Eule, imao hitove kao što su Take My Bones Away (ironičan naslov, da), Cocainium i najzanimljiviju od svih, Back Where I Belong. Nemam pojma šta je to u tom albumu što mi se toliko sviđa, možda zato što je retro, možda zato što ima pesme (prave pesme sa aranžmanima) i tu neku iskrenoću, možda su se samo pogodile i namestile neke stvari tako. Suviše sam nekako subjektivno doživeo ploču u trenutku kad se pojavila, a iskreno me obradovalo što sam video kako je ceo svet reagovao maltene isto kao i ja. Album godine.
Moram da priznam da mi je teško da bilo šta napišem o ovom albumu. U stvari, bilo mi je teško i da slušam ovaj album kada je izašao tamo negde u avgustu 2012. Onda sam pustio da odleži skoro godinu dana i onda me je strefilo - BAM! The Seer je najsnažnije Swans ostvarenje u njihovoj bogatoj diskografiji. U dva sata materijala Đira i drugari su spakovali sve ono najbolje iz srži svake Swans ere, bila ona industrial, noise, gothic, ambient ili sve to zajedno.
Ovaj album nije ni bio na listi kada sam pravio listu krajem 2012, tako da je The Seer upao malo na kvarnjaka, retroaktivno iz budućnosti. Ali, šta ću kada je to tako. To jest, šta da radim kada sam malo okasnio sa saznanjem da je ovo način kako treba albumi da zvuče u 2012. Ovako treba umetnik da se ponaša kada ostari i da se izražava i stvara u skladu sa svojim godinama. Nema druge preporuke. Samo mrak, nasilje i strah... i lepota.
Ja sam nekako kasno zavoleo Deftonse. Iako verovatno nikad nije kasno, ali znam da mi je Matija uvek govorio kako su oni do jaja i ono standardno "Buda, moraš to da preslušaš malo bolje". Sećam se da mi je Vranjković još odavno puštao Minervu i to mi je bilo do jaja, i pesma i rif sa reverbom od sto kilometara i spot koji je omaž Flojdima i Pompeji i sve, ali nikad nisam uzeo da preslušam baš ceo album pažljivo, sve dok se nije pojavio Diamond Eyes pre dve godine. You've Seen The Butcher mi je bila metal pesma godine. Tim albumom su kod mene zaradili definitivni rispekt, a onda se čekao novi album. I kad su curnule nove pesme a uskoro izašao i ceo Koi No Yokan, rispekt je prešao u obožavanje. Kakav jeben bend!
Što Matija kaže, jedan od retkih bendova danas koji su kroz celu diskografiju uspeli da održe kontinuitet i nisu nijednom skliznuli u neko smeće. Mislim, oni su počeli kao nu metal bend a izrasli u neki metal Radiohead fazon, ono, kad pogledaš na šta Korn liče danas bude ti lepo kad vidiš da je tako neki bend izrastao u nešto do jaja. Deftones su mnogo mnogo važni za metal i alternativu danas, jer imaju taj neki mejnstrim, milioni ljudi znaju za njih fazon i nekako je globalno gledano jako važno šta će da izbace od novih pesama. A izbacili su dragulje.
Da ne bude da samo hvalim gitariste, bubnjar Ejb (Abe Cunningham) je bog. Ima takav gruv i udarac i šmek a maltene ga nikad ne primetiš - sve što uradi podređeno je pesmi i nikad ne našteti aranžmanu. On, Aron (Aaron Harris) iz Isis i Deni (Danny Carey) iz Tool su mi baš ono, bubnjarski heroji 21. veka. A ako pričamo o gitarama, Steva Stolar (Stephen Carpenter) je sjajan jer uvek ima dobre ideje. Okej, i on se loži na Mešugu, ali on uzme osmožičanu gitaru i napravi na njoj do jaja rif (koji ne zvuči kao jadna kopija Mešuge) i onda naprave refren koji pukne baš onako lepo. Kad sam čuo Rosemary baš sam se smrzao, to je onaj neki momenat kad u pesmi čuješ i The Cure i hevi distorzije i taj standardni Deftones šmek sa Činovim vokalima. Prvi singl je bio Leathers, koji je bio super, pa Tempest koji je oduvao... Onda se pojavio album, gde su izletele iz drugog plana i Entombed i Poltergeist... Koi No Yokan jednostavno nema manu.
Jedna od anegdota je sad kad smo sa Konsima putovali u Zagreb da sviramo, slušali smo baš svašta u kolima, između ostalog i ovaj album. Nisam mogao da izdržim pa sam tako pevao sa zadnjeg sedišta ceo album, shvatio negde preko pola da se baš derem i kao, aj sad da slušamo nešto drugo, da baš ne promuknem do tonske probe haha. Malo se mi vrteli po Zagrebu dok nismo našli KSET (njihov KST, mnogo lepši od našeg), gde nas je po dolasku u šanku sačekao fini domaćin Bojan sa čajevima ("hoćete kavu?", sva trojica: "NE!", on nas gleda malo preplašeno, "ne pijemo kafu", smejemo se svi) a sa raglasa Porcupine Tree, Blackest Eyes, i za njima Deftonci i Hole In The Earth (sa isto tako sjajnog Saturday Night Wrist). Vazdušne gitare i bubnjevi kreću istog trenutka što se nas trojice tiče, a ostali nas gledaj u fazonu, "a koji je ovo bend". Kako koji, pa Deftones jebote!
Uvek mi je smešno kad se setim kad je Maja radila intervju sa Portishead prošle godine (iz nekog nepoznatog razloga Exit ga nikad nije objavio) i pitala me je da joj za intervju pridodam i neka svoja pitanja. Pored pitanja o Hendriksu i pesmi Machine Gun, bilo je tu i pitanje šta oni privatno najviše vole da slušaju, da bi Džef (Geoff Barow) i Edrijan (Adrian Utley) počeli oduševljeno da pričaju o bendu Om narednih deset minuta i zbog čega su oni toliko fenomenalni. Zanimljiva anegdota, ali realno to je nešto što samo muzičari razumeju, tu međusobnu fasciniranost. Taj Portishead koncert je inače bio jedan od najboljih koncerata koje sam gledao u životu.
Om su inače ritam sekcija nekadašnjih stoner pionira Sleep. Bivša ritam sekcija, bubnjar je zapalio i iz Om-a jako brzo, a basista Al je ostao kao stub benda, a za bubanj je onda došao bubnjar Emil iz Grailsa. Prvi singl koji se pojavio pre albuma je bio za pesmu State Of Non-Return. Za Om se mora reći da prave hipnotičku muziku koja dovodi u trans, nešto kao Flojdovska Set The Controls For The Heart Of The Sun koja se razvija u nedogled i nikad ne dosadi. Sve to začinjeno religioznim mirisom i pravoslavnim ikonama koje krase omote albuma. Druga stvar koja se pojavila je bila Sinai i koliko god mi State bila interesantna, ova me je oduvala potpuno. Bilo je leto kad se Advaitic Songs pojavio, grozno teško pretoplo leto u Beogradu od 40 stepeni i ovaj album je bio sjajna dnevna podloga za to. Usporeni metabolizam koji dovodi u trans i meditaciju.
Na turneji sa Unearth sam najviše vrteo ovaj album dok smo bili u kombiju. Vozač Majk (Nemac inače) je uglavnom puštao neku groznu muziku (prvi dan je vrteo Joy Divison do iznemoglosti, ne znam odakle mu ta ideja uopšte) tako da ja lepo nabijem svoje sluške i slušam ovo. Kako je put uglavnom bio naporan i dosadan, a putovalo se svaki dan na turneji, dosta sam i spavao uz ovaj album. Fascinantna mi je produkcija na ovom albumu, bas ima neverovatan gruv sve vreme, a bubanj zvuči nenormalno dobro, tačno čuješ kako cela ta prostorija u kojoj je snimljen bubanj diše zajedno sa njim. Toliko minimalan album a svaki deo ima svoje mesto i zvuči predobro. Jesenas sam blejao tako kod nas u prostoriji (tako mi tepamo našem studiju u kome imamo probe), svirao gitaru malo sâm i razvijao neke ideje, i na kraju rešio da pustim neku muziku dok ne završim pivce. Pustio sam ovaj album i nije prošlo ni minut a da nisam seo za bubanj i pokušao da sviram bubanj u isto vreme sa albumom. Zvučalo je zabavno. I prilično glasno haha. Mislim da sam čak ubo jedan dobar gruv pred kraj albuma, dok su išle ili Sinai ili Haqq al-Yaqin.
Razmišljao sam, apropo ove liste, da možda nominujem Advaitic Songs za album godine, ali ipak nisam - nekako su Baroness to više zaslužili, a Om su ipak više za te usamljeničke trans haludža varijante. Fenomenalan album svakako. Nabavite neke gotivne sveće dok slušate ovo.
Uh, odakle samo početi što se ovog albuma tiče. Jedva sam čekao da izađe, što zbog Plotkina koji nam je radio master za Cimet, što zbog toga što sam hteo da čujem Arona (Aaron Turner iz ISIS) kako će da otpeva ploču. Plotkin je na fejsu već kačio neke kratke klipove i najave baš u vreme dok je radio naš master pa mi je baš bilo zanimljivo da čujem i uporedim kako sve to zvuči. U isto to vreme sam slučajno na tjubu naleteo bio na jedan pravi dragulj, pesmu Clinton Street, prvu pesmu koju je Plotkin ikad snimio tj. objavio, još tamo davne 1994. i zvuči baš onako do jaja ambijentalno. Nisam prestajao sa slušanjem te pesme, baš mi se poklopilo nekako. Savršena noćna ambijentalna pesma.
Black Curtain sam naručio bio plojku, preorderovao, ali zbog gašenja Hydra Heada pomerili su bili sve isporuke za mesec dana kasnije. Međutim, na netu se bila pojavila već mp3 verzija pa sam morao to da skinem. U međuvremenu je kombina sa plojkom otpala pa mi je ostao samo krljavi mp3... Jebiga. Ali, album je odličan. Način na koji Plotkin tretira gitaru i kako kontroliše fidbek je sjajan, bubanj povremeno dođe i naglasi neku frazu, a Aron je otpevao baš onako... Možda ploču svog života što se pevanja tiče. Gusti reverbi i ehoi na vokalu, baš onako kako volim. Monaški stil? Bluz-dron? Nije ni bitno uostalom. Atmosfera je tu.
Broken Ground je uvodna i nekako centralni deo ploče. Vokal ume da podseti malo na Mejnarda iz Toola, kad uđe u one svoje ambijentalne dubioze kao što su The Patient, ili neka sporija, dublja verzija Pushit sa Salivala. Corridor je, sa druge strane, minijatura koja vodi u Awful Feast i baš dobro poigravanje sa ehoom koji ulazi u samooscilaciju i vokalima koji se slažu preko toga. U odnosu na debi Secret House, Black Curtain mi je baš korak dalje i mnogo bolja, zrelija ploča. Toplija čak. Postojala je varijanta da Jodis nastupi po nekim festivalima u Evropi i da odem da im radim ton na tim svirkama, ali mislim da, nažalost, od toga nema ništa, jer je Aron prilično zauzet sa drugim stvarima. Jebiga. Ali, možda jednog dana...
Ovaj sjajan bend se raspao pre dve i po godine i posthumno su izbacili nekoliko stvari, tipa kompilacije Temporal koja je izašla pre nepunih mesec dana. Tu mogu da se nađu neke zanimljive demo verzije pesama, par neobjavljenih i slično, a ovaj Live album se pojavio početkom godine. ISIS sam gledao dvaput uživo, oba puta u Zagrebu, prvi put kada su svirali u KSET-u 17. maja 2005. kada su promovisali Panopticon (možda najbolji koncert u životu), a drugi put na jesen 2009. kada su promovisali svoji finalni album Wavering Radiant. Oba puta su bili fenomenalni i moram da priznam da mi je bio baš bedak kada sam saznao da su se raspali, ali sam u isto vreme i skapirao na keca takvu odluku - osećali su da su izgoreli na turnejama, realno svirali su stalno godinama, i osetili da je to sve što su imali da kažu. Totalni rispekt za to - gomila bendova se radije odluči na to da snima sranje albume godinama pa im ni to ne bude jasan znak kada možda treba da pauziraju (da ne upotrebim baš termin "raspadnu se").
Bilo kako bilo, ISIS je uvek bio lajv bend, bend stvoren za žive svirke i zbog toga je ovaj album fenomenalan, jer tačno potencira tu liniju živog izvođenja i disanja benda na bini. Vezani In Fiction, Holy Tears i Weight zvuče sjajno. Spajanjem te tri pesme u plejlisti u njihovim studijskim verzijama, albumima Panopticon-In The Absence Of Truth-Oceanic osetio bi se malo drugačiji vajb zbog produkcije i atmosfere, a ovako kada ga odsviraju iste večeri u istom dahu tačno čuješ koliko je cela priča uvek bila slična. ISIS je bend koji se bavio uvek sličnim stvarima, ali je sve to bilo odenuto u malo drugačiji aranžman. I onda od raspada benda stalno čitaš komentare po tjubu i fejsu ljudi koji ih mole da se "vrate" a u isto vreme verovatno ne umeju ni da objasne zašto ih toliko vole i zašto su najbolji u tome što rade.
Sećam se kada sam prvi put pustio album, pomislio sam, ko li je radio master, možda je Plotkin? Dva klika mišem i našao sam, instinkt me nije prevario. Još nekoliko klikova i vidim da je produkciju, to jest miks, radio Aaron Harris, bubnjar benda. To će se uskoro ispostaviti kao jako bitan detalj, s obzirom da će baš on da miksa sledeći Consecration album... Krug se zatvorio, tačnije otvorio se jedan novi. Mnogo sam srećan što sam postao deo te jedne ekipe koja mi je život učinila toliko lepšim. Jer muzika izvlači ono najlepše i najvažnije iz mene - potpunu predanost.
Jao, Anathema. Ja toliko volim ovaj bend, još od maja 1997. kada sam čuo Eternity po prvi put, svaki sledeći album mi je obeležio život maltene. Čak sam 2002. radio maturski iz engleskog u gimnaziji o njima i na odbrani došao sa ortakom Savićem i odsvirali smo One Last Goodbye zajedno. Sva sreća pa tada nije bilo telefona sa kamerom haha. Još kada sam u martu 2008. uspeo da dovučem Denija (Danny Cavanagh) u SKC Livingrum da odsvira akustični koncert... San mi se ostvario tada.
Weather Systems je sjajan album, mnogo lep album. Produkcija najbolja do sada, radio ju je Kris (Chris Andre Cederberg), tip koji je nekad svirao gitaru u In The Woods... pa se, kad se bend raspao, okrenuo produkciji i miksu. Njega sam kontaktirao još pre nekoliko godina, još dok je MySpace bio živ, nešto smo baš o produkciji i gitarama bili pričali. Gibson Les Paul najbolja gitara ikad, razumeli smo se odmah. I evo ga sad, producira moj omiljeni bend. Svet je mali... Produkcija je sjajna stvarno, izvukao je bubanj da zvuči najbolje do sad, još od Alternative 4 naovamo nije zvučao tako dobro. Još ga je na tom albumu bio svirao Šon (Shaun Steels) kao sešn bubnjar, danas u My Dying Bride... Džon (John Douglas) ume da bude malo kilav kao bubnjar, ali Kris je baš izvukao maksimum iz njega.
Dosta metalaca koji i dalje ne mogu da skapiraju da je od Silent Enigme prošlo skoro 20 godina pljuje po bendu kako su se "prodali", sviraju muziku za sisice i tako to. Mislim, ja nemam problem sa tim, sa sisicama pogotovo. Kad je muzika ovako lepa i iskrena, to je to, bend je srećan i nek' sviraju ono što njima prija, a ne ono što publika želi. Untouchable, Part 1 je baš dobar upbeat intro, onda malo skliznu u one njihove klavirske Lennon Imagine momente, što je opet okej, pa malo Sigur Rós i postorokeraj, pa se vrate na Flojde i Radiohead i malo ubace dž dž momenata. Ne znam šta je to kod ovog benda, ali postoji nešto u njima (možda nada?) što odmah prepoznam kao deo sebe i ne mogu da ne volim. Tu se ni ne postavlja pitanje, samo osetim kako su "moji". To ne može mnogo bendova da mi izazove, danas pogotovo, kad sve više bendova nema pojma šta hoće, kamoli šta osećaju uopšte i šta je to iskrenost, pre svega. Jedna je Anathema i ponovo im hvala.
Ako sisice koje čitaju ovo već počinju da odustaju od liste, evo malo metala da se pecnu. Da ih ožeži malo. Kad imam toliko fanova Mešuge oko sebe koji su veći fanovi od mene, Lazar, Matija, Sana, Stole... Nekako se ne osećam dovoljno kompetentnim da pričam o Mešugi, a opet, kad pustiš glasno recimo novu Break Those Bones Whose Sinews Gave It Motion krenu ruke noge glave da lete same od sebe. Ovo je bre metal! Što bi čika Tica rekao, oni ne sviraju žice, oni sviraju dalekovode. Pa da, ko bi bio lud da inače izmisli osmožičanu gitaru, to je ono kad ti ni sedmožičana nije dosta pa kreneš na njoj da dropuješ sedmu žicu, pa ni to nije dovoljno. Ludaci.
Obzen je bio dobar album ali realno, još od Nothinga i tačnije, dvadesetominutne I Šveđani mi nisu baš ono, lupili šamarčinu iz sve snage. S druge strane, nije ni Koloss ne znam kakva šamarčina, ali je gotivno što su se nekako na albumu prošetali kroz celu svoju diskografiju i rekli, "evo ovo smo mi". Holdsworth na esidu solaže su i dalje tu, triole, sinkope... Tomas Haake možda jeste omatorio i osedeo, ali kad sedne za taj bubanj ne bude ti dobro. Još uvek se sećam koliko je zabavno bilo na Exitu pre nekoliko godina kad su svirali na metal stejdžu. Da, bilo je krvi... I mnogo zadovoljnih faca u publici (Lazar: "Budo reci Aci Čoisu ako dovede Mešugu u Srbiju da ću da držim njegovu fotku kao ikonu"). Daće Bog gledaćemo ih ovde ponovo u svoj sili i slavi, a da to ne bude 2024. kad budu svirali na džez festivalu fazon. Mada, vidiš...
Nisam ti ja neki death metalac. Mnogo volim Death Symbolic, Sepulturin Arise, Morbid Angel rane radove (Domination i Blessed Are The Sick realno), mnogo se zabavljam na Cannibal Corpse koncertima, ali ono, kapiram da bend mora baš da bude mnogo do jaja da bi mi držao pažnju ceo album. Kao Gojira na primer.
Znao sam ja za njih godinama unazad, ali tek uspešnim Matijinim ispiranjem mozga pesmama The Art Of Dying i Toxic Garbage Island ukačio sam u čemu je stvar. Ove godine sam imao sreću da ih gledam dvaput uživo, prvi put sa Metallicom, gde su oduvali čak i sa vidno stišanim razglasom (tako je naredio deda Ulrih jebiga), a drugi put u Zagrebu gde smo i svirali na istoj bini i festivalu sa njima, Mastodonom i Slejerom. Tamo su tek oduvali. Mario svira taj bubanj za sve pare, a i brat za gitarom i mikrofonom mu ne zaostaje mnogo.
L' Enfant Sauvage je sjajan album, prvo su izbacili istoimenu pesmu koja je strava, a onda se pojavio ceo album i kad sam čuo The Gift Of Guilt... Au. Što kaže Vranjković, molski Flesh Of The Blade. Sjajan bend stvarno, brutalan, melodičan, sve ima smisla. I sada su konačno našli tu neku meru da umeju da zavuku Morbid Angel, Mešugu i poneku Mejden-Metaličica melodiju da sve zajedno zvuči baš baš ukusno. Slična priča kao za Mešugu, nisam toliko kompetentan da sad tu konkretno objasnim šta je sve toliko do jaja kod ovih Francuza, ali ako neko voli metal, i to onaj pravi krljački jebem-ti-mater metal, Mešugica i Godžirica su pravi albumi za to.
Ja Therapy? obožavam još od tamo negde 1994-1995. kad je izašao Troublegum, album prepun sve samih hitova. Melodični pank, alternativa, metal, nebitno je, Therapy? su imali sjajne pesme. Uskoro je bio objavljen i Infernal Love, koji mi je na kraju ispao kao jedan od omiljenih albuma ikad. Nakon Semi Detached iz 1998. moram a priznam da sam ih malo izgubio iz vida, sve dok nisu došli da sviraju u Beogradu pre nekoliko godina. Onda su 2009. objavili Crooked Timber koji je bio baš baš dobar (posebno pesma Exiles sa njega), i onda su početkom ove godine IZULI sa A Brief Crack Of Light i prvim singlom, Living In The Shadow Of The Terrible Thing. Svaka jebena čast. Album je pokazao da Irci još uvek mogu da napišu zarazne rifovske pesme, kao što su Before You, With You, After You, Get Your Dead Hand Off My Shoulder ili zanimljivom vokoderskom Ecclesiastes koja zatvara album.
Ni to nije bilo dovoljno, nego su organizatori Long Play festivala najavili da Therapy? dolaze u Kragujevac da sviraju na Arsenal festu. Do jaja, Dejv i ja smo se odmah spakovali u auto, išli dole pod paravanom da pomognemo Blok Autu da se nameste na bini i to (mada im i jesmo pomogli naravno), ali smo ustvari išli da se zezamo sa Endijem i drugarima. Ne samo da je bilo super biti sa njima na tonskoj probi, nego je bilo i zabavno njuškati koje pedale i gitare koriste, štimove i sve to. Sam koncert je prošao sjajno, stvarno su mnogo dobri uživo. I bubnjar koji ubija, posebno je fora sa dva doboša vrh. Jedan mesnati koji svira onako normalno PAF PAF, a drugi tanji, plići koji je baš ono PING PING TRAS. Ono što je i mene i Dejva superpozitivno iznenadilo je što je dosta klinaca bilo na svirci, srednjoškolaca i srednjoškoljki a bio je radni dan u pitanju, četvrtak neki čini mi se. Posle koncerta sam stigao da se još jednom javim Endiju, stigao da mu uvalim ekskluzivni primerak Cimeta i spomenuo sam mu Plotkina za master, on je samo odgovorio "clean hands go foul". Zna ga Endi.
Ovaj album je zapravo upao poslednji na listu, i to baš ovih dana nešto ga vrtim, ne mogu da prestanem. Ustvari, u isto vreme su se bili pojavili i novi Deftones i novi Soundgarden, i Deftones me je toliko bio oduvao da sam Soundgarden bio pustio jednom, možda dvaput i nekako mi nije legao, nije me kupio. Čujem ja da sve zvuči okej, ali ništa me nije baš onako čačnulo da sednem da preslušam sve lepo. Vranjković mi se na glavu popeo, "moraš da preslušaš", "jebao te Deftones", "DŽO BAREZI BOG", "šestu pesmu preslušaj, zvuči kao Black Hole Sun" i tako dalje.
Ja prema Bareziju gajim ogroman rispekt, što zbog poslednjeg ISIS albuma, što zbog 10,000 Days od Tool, Lullabies To Paralyze od Queens Of The Stone Age, Kyuss... Lista je poduža. Još kad mi je Aron pre nedelju dana rekao da Barezi ima trip da ubaci na svaki album triangl, to mu je fazon da ga negde sakrije (tražili smo ga na poslednjem ISIS albumu i našli ga haha, čak sam ja bio našao još jedan detalj koji Aron nije imao pojma da postoji), i kao ajde da mu dam šansu.
Moj prvi utisak je bio da sam nekako previše mlad za ovaj album. Možda je to bila prva neka reakcija na moju lenjost ili neku vrstu, ono, "mator sam, a oni su matoriji od mene, Gardeni su sada nekako bliži Cepelinima nego Tulu i Deftonsima", uglavnom, posle par slušanja uhvatio sam sebe da mi jedan ritam ne da mira, nešto sam pokupio od albuma podsvesno. Ispostaviće se da je to By Crooked Steps (baš juče je Dave Grohl objavio da im režira spot za tu pesmu), sa onim njihovim Spoonman fazon ritmom. Produkcija savršena, kako Barezi spakuje taj bubanj i bas gitare da zvuče, jebo majku. Malo sam ja ustvari imao problem sa Kornelom, ali sve je otpevao bez greške stvarno. Nije da je negde izgoreo kao nekad u Jesus Christ Pose ili Rusty Cage, ali jebiga, nema ni on 20 godina više. Vranjkovićev favorit Bones Of Birds je sjajna isto, a tu se među best of umuvaju i Cepelinska A Thousand Days Before i šmekerska Taree. Baš dobar album, odličan povratak u suštini - Alice In Chains i Soundgarden imaju itekako šta da pruže i super je što su se pojavili da malo razdrmaju gitarsku mejnstrim scenu.
-------
prilozi i dodaci
Prethodnih nekoliko godina sam jedva uspeo da skrpim i top deset, a ova 2012. je baš bila dobra godina za muziku, toliko da je preteklo albuma preko deset bogami. Tako da, da ne bude da sam uskratio nekoga, kome je ovih deset albuma malo, evo ih još.
Eh ta Flojdovska Pompeja, ovo je već treći put da je spominjem danas. Nije da imam problem sa tim, ta Pompeja mi je nešto najbolje što se desilo u muzici fazon, a da je zabeleženo u video formatu, tako da ono... Ne bunim se. Značaj tog poduhvata i celog tripa muzike se oseća i danas naravno, posebno kada se pozabavimo ovim Žabarima i njihovim novim albumom.
Iako se snažan Neurosis uticaj oseća kroz ceo album još od prvog tona u uvodnoj Empireum, Talijani imaju taj neki sinematični (ili sinematički, jel se tako kaže?) vajb instrumentala, sa nepostojećim vokalom, ili ako ga ima, negde je udavljen pozadi u gitarama efektima i basu. Teškim gitarama, psihodeličnim efektima i distorziranom basu, razume se. Reče mi jednom drug Sloba da ga Konsi iz nekog razloga podsećaju na Ufomammut, što je svakako kompliment, pogotovo kad se uzme u obzir Oro Opus Primum, koji im je sigurno najbolji album do sada. Album ima pet spojenih pesama, koje su ustvari jedna dugačka stvar podeljena na pet delova. Pesme imaju taj neki filing 70-ih, provuče se tu negde i matora italijanska horor kinematografija zbog sintova. Mislim da je i ovaj album izašao negde krajem aprila ili početkom maja, sećam se da mi je bio u plejlisti u vreme prvomajskog uranka haha. Maj je svakako bio kvalitetno doba za muziku. Primum je bio zamišljen kao prvi deo od dva albuma - krajem leta se pojavio i parnjak Oro: Opus Alter, koji nažalost nije ispunio očekivanja. Nije čak ni puno drugačiji od ovog, više mi zvuči kao neki auttejk sa ovog sešna. Ali, nema veze, oprošteno im je, s obzirom na to da je Primum dovoljno do jaja za oba. A sad idite i raznesite sebi glavu ovom psidžom od albuma.
Još jedan "majski" album. Što bi rekao Žica, "sline na sve strane" haha, ali stvarno lep album. Sigurno najlepši i najambijentalniji Sigur album još od popularnih zagrada iz 2002.
Ekki múkk se prva pojavila malo ranije, i najavila je mirniji, meditativniji album. S druge strane, kad je ceo album izašao Varúð je definitivno odskočila kao hajlajt albuma, a iz drugog plana nekako mi se prišunjala istoimena Valtari, koja zvuči kao da si ukrcan na neki svetlucajući brod koji polako, polako plovi u raj.
Ono što me je fasciniralo na albumu je produkcija, puno sabova na albumu, sve nekako bridi, brunda na neki lep način, mnogo te neke niskofrekventne topline oko koje se grade stvari, onda uđu ti gudači u srednje frekvencije i vokali povremeni, uopšte sa skoro bez bubnjeva na albumu nema mnogo visokih i sve je onako prijatno, sneno, ništa nije naglo. Kao neka velika kolevka koja ljulja, plovi, lebdi.
Ja obožavam ulveriće. Baš su me razneli sa onim DVD izdanjem što se pojavilo krajem prošle i početkom ove godine, Live In Concert: The Norwegian National Opera. Takav performans, posebno pesme Not Saved, ono, da pogledaš i onda se smrzneš i ugineš samo. Vulveri su baš bili aktivni prethodnih par godina, imali su novi album prošle godine, taj cert u jebenoj operi gde su izneli svu moguću i nemoguću opremu (uključujući i Elka Synthex, komada dva, eh...), i onda izbacili ovaj album sa pesmama koje su voleli da slušaju kao mladi, što će reći pesme 60-ih i 70-ih.
Još jedan letnji album, i baš je fora cela stvar, iako su sve obrade, ali oni su to uradili sa pravim uživanjem i to zadovoljstvo se itekako čuje kroz album. Bukvalno ti dođe da se naduvaš, ali ono, prepušiš, prepečeš svaki put dok ga slušaš koliko je lep. Dark Is The Bark mi je najlepša stvar ubedljivo, mada poznato je da sam ja slab na te tearjerker stvari, a i ove fensi psidžice (trejdmark Dušana Žice haha) kao što su Magic Hollow ili I Had Too Much To Dream (Last Night) su sjajne. Ima 16 pesama i baš onako fino vozi sve, baš onako zdrava psihodelija sve vreme, i puno nekih detalja sitnih koje nema šanse da izvališ na keca. Ulver je bend koji je uvek imao jasnu viziju i uvek su furali svoju stvar, tako da imaju moj glas i moju ljubav uvek.
Ja stari Saturnus baš volim i moram da priznam da nisam očekivao ovakav povratak. Prethodni album Veronica Decides To Die mi je bio onako, okej, ali mi se one Goran Bregović solaže baš nisu dopale, jebiga. Nije da imam išta protiv Brege, ali nije mi išlo to uz Saturnus vajb. Valjda zato što sam nekako uvek bio privržen Kim Larsenu i njegovim solažama koje su obeležile Paradise Belongs To You, For The Loveless Lonely Nights i posebno Martyre.
Saturn In Ascension je bukvalno povratak tim prvim radovima, lebdi negde između čistokrvnog doom metala Paradajza i ima možda malo više te Mučeničke pitkosti. Čak hor u otvarajućoj Litany Of Rain zvuči kao preslikan 7 sa Martyre - što je opet okej, od tog albuma koji jeste realno kruna celog doom metala, prošlo je 12 godina, i ako će da probaju da ponove taj fazon, i to bez Larsena, sada su uspeli. Dakle, nije Brega svirao solaže, nego su gitaristi seli i skinuli taj Larsenovski fazon dugih nota i velikog sustejna i to je to. Bred Pit na mikrofonu je i dalje tu i ima svoj karakterističan fazon urlanja, povremenog vikanja, i rečitativa.
Wind Torn podseti malo na Thus My Heart Weepeth For Thee, A Lonely Passage i Call Of The Raven Moon na For The Demons, A Fathers Providence povuče malo na Lost My Way, dok mi je Mourning Sun baš onako dobra doom monstruoza. Dobar album sve u svemu, jako dobar, dobar povratak, možda ja i jesam slab na njih jer sam ih puno vrteo u tinejdž danima (čak smo Leš i ja nazvali Consecration po Saturnusu), tako da - ja zadovoljan. Uz malo sreće možda ih i vidimo uživo, to bi bilo super.
Još jedan album za čiji je mastering zadužen Plotkin haha. Moram da priznam da mi je ovaj album bio okidač da se vratim starim Old Man Gloom albumima, konkretno Seminarima II i III. Sećam se tamo negde 2001. i 2002. koliko su ih hvalili u britanskom Terrorizeru, hvalospevi i album meseca, a onda se pojavio ISISov Oceanic, Cave In su furali svoju stvar i Converge svoju i onda je nekako ovaj superprojekat ostao u senci i drugom planu zbog svih tih matičnih bendova. Seminar III, to jest dvadesetosmominutna Zozobra je baš onako dobar sladž udarac, vrteo sam je dosta tamo negde oko izbora, pogotovo kad sam saznao ko nam je novi predsednik, a na albumu su se baš bavili majmunolikim stvorenjima i tako tim prigodnim temama.
No je prvi Old Man Gloom još od albuma Christmas iz 2004. Iako je bend uglavnom eksperimentalan, imali su dosta toga da kažu ovde. Dosta ima urlika, nema čistog pevanja (osim u stonerskoj Crescent), svi se deru, uglavnom zla atmosfera, buka, distorzije na sve strane. Ima i tiših delova, koji su kao i ranije uglavnom neka brujanja, zujanja i blage teskobe. The Forking Path je hit, Shadowed Hand baš podseća na ISIS Celestial dane, dok Shuddering Earth i Rats baš bole onako fino. Iako Converge novi album, koji svi hvale, nisam uspeo da svarim nekako, nije mi seo po atmosferi, ovu ploču sam dosta vrteo, verovatno baš zbog toga što se agresija i ta neka mirna, meditativna teskoba menjaju naizmenično. Moćan album.
Da, još jedan Plotkinov master... Jebote, ispašće da stalkujem čoveka, ali stvarno, štagod da mi se dopalo ove godine ispostavilo se da ima neke veze sa njim.
Moram da kažem da ovaj bračni dvojac iz Kanade ima do sada objavljenih milion albuma i da mi nikad nisu nešto preterano zapali za uvo, ali sad su kao trojac pojačani živim bubnjem, tj. bubnjarom iz benda Jesus Lizard (ako ih se iko seća?), pa sam bio u fazonu, ajde baš da preslušam da vidim kako zvuče sada. I moram da kažem da me još od prvog Jesu albuma ništa nije ovako raznelo, u smislu da je nešto tako sporo, razdiruće a melanholično i melodično u isto vreme. Četiri pesme trajanja između deset i četrnaest minuta, taman su mi sele onako da ih obrneš jednom ili dvaput, zavisno od raspoloženja. A brzo nekako prođe. Distorzije na sve strane, nekako digitalizovane a utopljene onako lepo (Plotkine, Srbine), vokal šapuće preko toga u nekom kripi šugejz maniru, a živ bubanj je ustvari taj koji daje glavni šmek celoj stvari. Sve četiri pesme su dobre, ali recimo da prva One Sense Alone već otprilike sumira ono što vas čeka dalje. Baš sam prijatno iznenađen ovim albumom.
Uopšte ne znam kakav stav da zauzmem prema ovom albumu. Nisam znao da li uopšte da ga uključim u listu. Ne mogu da kažem da sam očekivao nešto veliko od albuma, jer nisam, bilo mi je dovoljno da se pojavi, i pojavio se, tako da sam kao i dobio šta sam očekivao, ali... To uglavnom nije karakteristika Neurosis-a. Poslednja četiri puta su me baš prijatno iznenadili, uvek nešto novo od njih, a ovo je prvi put da sam sve već nekako čuo od njih. Možda sam omatorio? Možda sam ih prozreo, provalio?
Istina je da su i oni već omatorili podosta. Bilo bi suvišno očekivati da se vrate sa neznamnijačim, toliko oni predvode ceo taj svoj fazon, vekovima čini se, da im je sve dozvoljeno. Nisu oni zasrali ništa, da se razumemo, ali nekako imam utisak da nisu otišli dalje. Honor Found In Decay uglavnom zvuči kao prethodna dva albuma, s tim da nije dovoljno čist i srebrnkasto transcendentalan kao The Eye Of Every Storm, niti prljav, crn i raspukao kao kora drveta sa prašinom u očima kao Given To The Rising. Given To The Rising je bio umiranje, kraj svega, pa mi je možda bilo logičnije da se vrate nekoj totalnoj mirnoći, šta znam. A možda je prerano za ovaj album, možda će me pući tek za pola godine posred čelenke i onda ću skapirati.
Drevne teme su nekako i dalje tu, ljudsko korenje i krv. Zavet, preci i žrtva. Svi elementi koji čine Neurosis postojanim. Pad čoveka, sirova snaga, nepobediva priroda. Honor uglavnom zvuči kao neka spora post-apokalipsa i sličan je vajb u većini pesama. All Is Found... In Time ima taj neki Neurosis šarm kome ne mogu da odolim. Ima tog šarma u svim pesmama u tragovima, ali kao da se nit povremeno gubi. S druge strane, jedno parče s klavirom koji odjekuje u My Heart For Deliverance zvuči pozitivno, što je onako prilično ludo za neurotičare. U svakom slučaju, album vredan slušanja ali nije za osvajanje vrha liste.
