W.A.S.P. • treći deo (1982-2020) • NAKNADNA PAMET aka pregled celokupne diskografije
Blackie Lawless (4.9.1956.) je Njujorčanin koji se preselio u Los Anđeles. Znači, ima taj britak um i određenu dozu nadrndanosti koju gaji prebrzi Njujork i sa tim stavom je došao da pohara L.A. scenu. Muvao se kao klinac sa roudijima Alis Kupera na tonskoj da bi ga pustili da uđe za dž posle na cert i tu je kupio fore scenskog nastupa, takođe je učestvovao u poslednjoj postavi/turneji New York Dollsa. Imao je određeno kefalo za snalaženje na ulici, ne baš uličar u klasičnom smislu, ali to je ono kad za nekog kažu da je streetwise. Imao je bendove Circus Circus i Sister, gde su se već kalile neke pesme (Cries in the night se nekad zvala Mr. Cool).
Skontao je Chris Holmesa (23.6.1958.) u Hustler časopisu, u delu koji se valjda zvao Beaver hunt, u kome je postojao odeljak za oglase samo za žene, u kojoj je stajala Chris Holmesova slika u kojoj navodi da je heavy metal gitarista i da traži bend. Poznajući Randy Pipera (13.4.1953.) od ranije, Blekiju je palo na pamet da spoji njih dvojicu u gitarski tandem, a sâm Bleki pređe na bas gitaru – nisu tražili basistu, jer bi pet ljudi za bend već bilo previše. U postavi u kojoj su bili (na bubnjevima je bio ludi Tony Richards, rođen 19.6.1957.), i njih četvorica su bili dovoljno zapaljivi.
Chris Holmes je odrastao u Pasadeni i družio se sa Van Halenom. Bio mu je drugar i roudi i često su se menjali opremom, pojačalima i gitarama. U jednoj situaciji je Chris pao sa motora i završio u bolnici, a Edi ga je pitao da li bi mogao da mu pozajmi svoju gitaru, jer je imala baš to nešto što mu je trebalo za zvuk – nijedna Edijeva gitara nije radila tako. Naravno, kaže Chris, samo reci mojoj kevi kad budeš dolazio da je okej da uzmeš gitaru. Keva, Sandy Holmes, je inače bila Hells Angels, tako da je Chris sigurno imao zanimljivo detinjstvo. Ta gitara je na kraju završila kod Van Halena i ovekovečena je na omotu albuma Women and children first.
W.A.S.P. su bili deo LA glam metal scene geografski, iako su muzički bili tvrđi od Ratt, Mötley Crüe i Quiet Riot.
Celu pomamu za tim zvukom su zapravo omogućili Quiet Riot sa svojim hitom Cum on feel the noize i albumom Metal health 1983. (inače super drugari sa W.A.S.P, pojaviće se kasnije na pratećim vokalima u Running wild in the streets, a njihov bubnjar Frankie Banali sviraće na The headless children 1989.). Chris Holmes priča kako su krajem 70-ih postojali kao neki klanovi, tipa ili slušaš Quiet Riot ili Van Halen. Holmesa je boleo savršeno kurac za to, družio se i sa jednima i drugima. Kad je Van Halen ekipa saznala da je Chris bio na Quiet Riot koncertu dobijao je batine, ali ga je bolelo uvo – to vam je Chris Holmes.
Cela ta ekipa je blejala u čuvenom Rainbow Bar & Grill na Sunset Stripu u Los Anđelesu, gde je W.A.S.P. nastupajući po Troubadouru već počeo da gradi famu oko sebe i pojavili su se na naslovnoj strani 4 internacionalna metal časopisa, a da nisu imali čak ni snimljen singl.
Takođe su napravili super foru u organizaciji sa Crvenim krstom, akciju prikupljanja krvi pri kojoj dobrovoljni davaoci ostvaruju 50% popusta na ulaznicu za neki od koncerata u Troubadouru tri dana zaredom.
U Rainbowu je Bleki upoznao Rod Smallwooda, menadžera jednih Iron Maiden, koji jesu bili veliki bend, ali te 1983. još uvek nisu eksplodirali u ono što će tek postati dve godine kasnije. Rod je predložio da bude W.A.S.P. menadžer i sredili su neki nenormalni dil sa Capitol kućom za neku ogromnu lovu, u tom trenutku nečuvenu za ijedan novi bend (možda će to prejebati Gansi tek, par godina kasnije). Međutim, Capitol je odbio da objavi Animal (fuck like a beast) kao prvi singl i time maltene napravio uslugu bendu – o singlu je već počelo da se priča da je previše opasan, Music For Nations je odlučio da ga objavi sa čuvenim omotom sa krvavom pilom na Blekijevom međunožju i sve je eksplodiralo.
Sa sjajnim singlom koji se prodavao kao alva, bend 17. avgusta 1984. objavljuje legendarni debi album W.A.S.P.
Bez Animal pesme, ali dovoljno jak sa I wanna be somebody, L.O.V.E. machine, Hellion, On your knees, Tormentor, Sleeping (in the fire), School daze - W.A.S.P. su napravili frku na heavy metal sceni.
Tony Richards, nažalost, izlazi iz benda (moguće je da je bio previše lud i opasan za uvek proračunatog Blekija, kao i za menadžment koji je pomno pratio svaki korak benda u koji su uložili mnogo keša) i na bubnjarsko mesto dolazi Steve Riley (22.1.1956.); W.A.S.P. odlaze na evropsku turneju i u Londonu snimaju čuveni Live at the Lyceum za VHS. Nastupi su im bili najluđi ikad i vrlo provokativni, što je naravno odjekivalo po štampi i pravilo im dodatnu reklamu. Pritom su Bleki i Chris Holmes sa svojih dva metra pa plus još na štiklama, sigurno izgledali zastrašujuće.
Fun fact: rack girl iliti djeva koja je učestvovala na koncertima u Tormentor performansu je kasnije postala devojka Izzy Stradlina.
Posle uspešne evropske turneje, nastupaju početkom 1985. po Americi kao predgrupa Maidenima. Mejdeni su tad eksplodirali sa Powerslave, delili su isti menadžment, tako da mogu samo da pretpostavim koliko su se dobro zajebavali na turneji svaki dan.
Nakon toga su W.A.S.P. imali i jedan deo turneje kao headlineri sa dve predgrupe; u pitanju su bili Metallica i Armored Saint. Metallica je baš tada eksplodirala sa Ride the lightning albumom, tako da je tu već bilo ozbiljno pitanje ko je tu kome zapravo bio predgrupa – pola publike je dolazilo zbog W.A.S.P. a pola zbog sve rastuće Metalike.
Bleki ne gubi vreme i koristi momenat da uđu u studio i snime drugi album, The last command. Biraju Spencer Proffera za producenta i obogaćuju produkciju. The last command je malo mekša ploča, ali zvučno bogatija. Wild child i Blind in Texas kao veliki hitovi, plus Widowmaker kao hit iz pozadine, dosta jak album i zapravo prodavaniji od prvog albuma, što mi je još uvek pomalo neshvatljivo. No, hajp oko prvog albuma je bio zajahan i to se odrazilo direktno na drugi album i očekivanja oko njega.
U isto vreme, organizacija PMRC se okomila na hevi metal bendove i počela da im pravi probleme, zbog navodnih opscenih tekstova. Izabrali su 15 prljavih pesama i upozoravali javnost na štetan sadržaj po omladinu. U tome je prednjačila Tipper Gore, a kasnije će se ispostaviti da je to sve bila samo fasada za predsedničku kampanju Al Gorea.
Tako su i nastale one Parental Advisory – explicit content nalepnice koje su počeli da stavljaju na diskove i ploče kako bi tobože upozorili kupce na bezobrazan sadržaj. No, kako to obično biva u marketing svetu, to je samo doprinelo još većem interesovanju za dotične albume (pokušaj nešto da zabraniš i stvorićeš neviđen hajp).
Bleki takođe tvrdi da su u to vreme dvaput pucali na njega; jednom prilikom je zamalo poginuo vozeći svoj Jaguar E-type, jer mu je otpao točak usred vožnje, a dojave da su u arenama gde su nastupali navodno postavljane bombe, bivale su sve češće.
Šta uopšte znači W.A.S.P. skraćenica? To je pitanje koje je mučilo mnoge. We Are Sexual Perverts je bila najrasprostranjenija varijanta, pogotovo sa celom PMRC hajkom u to vreme. We Are Satan's People je bila još jedna od čestih varijanti (mislim da sam baš to bio pročitao u Ćao), zatim klasičnija verzija White Anglo-Saxon Protestants, kao i kombinacija ovih elemenata, White Anglo Sexual Perverts.
Bleki je često u intervjuima šmekerski odgovarao sa We Ain't Sure, Pal, a u jednom RIP časopisu se sećam da se kroz komentar redakcije provukla i zajebantska Wearing Animal's Silly Patterns. U svakom slučaju, Bleki je znao da je to nešto što će da izluđuje ljude i to je ostavljalo dobar utisak i pravilo je dodatnu famu. Svakako W.A.S.P. izleda moćno sa tim tačkama i velikim slovima i ima neki magijski, hipnotički efekat. Ja, da sam na vreme bio pametniji, promenio bih Consecration ime benda, koje niko ne ume da napiše i izgovori, u Cons. (sa sve tačkom na kraju).
Negde u to vreme se dogodila Hear'n Aid kampanja, odnosno humanitarna akcija koju je predvodio Ronnie James Dio, a u kojoj je učestvovalo 40 metal muzičara, koji su otpevali pesmu za gladne u Africi. Bleki je bio u dobrom društvu.
Nakon The last command turneje Randy Piper odlazi iz benda, navodno da bi otišao na audiciju za gitaristu Alis Kupera. Nešto ga je Bleki navodno izjebao usred svega toga i nije mu dao da dobije svoju opremu nazad, plus je Randy verovatno imao problema sa narkoticima (to su osamdesete, tad je moglo sve), tako da se na toj audiciji i nije nešto proslavio.
Na turneji po Japanu W.A.S.P.-u je predgrupa bio bend King Kobra i tu se kao dobar hustler, ludak & basista pojavljuje Johnny Rod (8.12.1957.), koji je očigledno ostavio dobar utisak na bend. Bleki tu vidi dobru priliku, Holmes zove Johnny Roda u bend, što natapirani izblajhani manijak oduševljeno prihvata, a Bleki može na miru da se vrati sviranju gitare, svom matičnom instrumentu.
1986. W.A.S.P. izbacuju tačke iz imena benda, predstavljaju se samo kao WASP i objavljuju treći album, Inside the electric circus. Zatim odlaze na headline turneju.
Navodno je bend požurio sa snimanjem albuma (pod pritiskom diskografske kuće) i već pomalo istrošen treću godinu zaredom suludim tempom album-turneja-album-turneja, plus mnogo intervjua i PMRC hajka, uticali su na to da momci nisu izbacili materijal koji je dovoljno jak kao prva dva albuma. Iskren da budem, ja Circus obožavam. Od svih albuma najčešće mu se vraćam u poslednje vreme, baš zbog te neke lagane bezbrižnosti heavy metala koji prohujava kroz 9.5.-N.A.S.T.Y., naslovne, simpatične Uriah Heep obrade Easy livin', i po meni najjače pesme na albumu, Restless gypsy.
Produkciju potpisuju Bleki i Michael Wagener, koji je producirao i miksao mnogo odličnih metal ploča tih godina, od kojih su najpoznatije Too fast for love (prvi Mötley Crüe), dva Alis Kupera, 3 Dokkena, 4 Accepta, Great White, Master of puppets, So far, so good... so what! i kasnije prva dva Skid Row albuma. (1993. miksaće i Helloween - Chameleon)
Na prvi sluš Circus možda deluje pomalo jednolično, ali realno, sve su pesme vrrrrlo dobre, odlične čak. Bleki čak i na rezervi ume da napravi strašan album. Na omotu se slikao go sa body paintom, i sigurno je inspiraciju za to pokupio od David Lee Rotha za Eat 'em and smile omot. Čak sam pronašao info da je Bleki angažovao istu ženu koja je radila body paint DLR-u za dotični album, s tom razlikom da je Bleki išao na all in varijantu; nije farbao samo glavu već celo telo, uključujući i međunožje.
U jednom delu turneje im je i Slayer bio predgrupa, baš u vreme Reign in blood albuma. Mogu da zamislim kako je to tek izgledalo.
1987. Bleki i ekipa objavljuju prvi živi album Live...in the raw, a isto tako nastupaju po prvi put na čuvenom Donington festivalu. Capitol ih opet jebe da ne smeju da objave Animal (fuck like a beast) na albumu, što je stvarno šteta, jer ih je ta pesma zapravo probila.
Što se tiče Doningtona, Bleki i ekipa su imali plan da zapale sva pojačala na kraju nastupa, ali je navodno Bon Jovi menadžment stavio veto na to… Pa su na kraju pojačala samo polupali. Cirkus.
Sledi pauza od godinu i po, gde Bleki odlučuje da preispita ceo fazon i vrati se sa nekim ozbiljnijim temama. Priznaje da ga je celo PMRC drkanje oslabilo i iscrpilo, usput naviru političke i sociološke teme, kao i AIDS i tema droge. Velika 80's žurka se izgleda primiče kraju, međutim ne lezi vraže, pojavljuju se Gansi i uzburkavaju scenu. Def Leppard objavljuju ultragigamegahitični Hysteria album koji je pravi miks popa i metala, a Aerosmith i Mötley Crüe proživljavaju drugu mladost.
W.A.S.P. objavljuju Videos...in the raw 1988. godine, njihov drugi zvanični VHS...
...a uskoro izlazi i film The decline of western civilization part II: the metal years, dokumentarac u kome je sav kajmak pokupio Dave Mustaine i Megadeth sa pesmom In my darkest hour, dok je prava zvezda filma zapravo bio Chris Holmes u čuvenoj sceni ispijanja flaša votke na eks u bazenu, sa sve kevom koja sedi pored bazena sa blagim neodobravanjem.
Bleki, control freak kakav jeste (a ovo mu je izmaklo kontroli, jer je režiserka Penelope Spheeris do Chris Holmesa došla izokola, odnosno bolje reći direktno preko njega, a ne preko oficijelnog W.A.S.P. menadžmenta nad kojim Bleki ima nadzor), pokušava nekako da ispegla stvari u intervjuima kako se Chris Holmes zajebavao i kako je zapravo u klipu pio običnu vodu, ali ne vredi, šteta je već učinjena.
U aprilu 1989. se W.A.S.P. konačno vraćaju na scenu sa albumom The headless children, njihovim najtežim, najtvrđim i najozbiljnijim izdanjem do tad. Steve Riley je otišao iz benda još pre nastupa na Doningtonu kako bi svirao sa L.A. Guns, a u bend dolazi legenda Frankie Banali (14.11.1951.), dok na B3 hammondu na albumu gostuje Ken Hensley iz Uriah Heep, inače veliki Blekijev uzor. Bleki dobija zeleno svetlo od svog mentora Pete Townsenda da obradi The real me od The Who, i stvarno, The headless children je fenomenalna ploča. Definitivno W.A.S.P. kakvim ih nismo nikad videli do sad.
Chris Holmes dan-danas izjavljuje kako mu je The headless children omiljeni W.A.S.P. album, međutim, tada, oženivši najpoznatiju metalku sa gitarom u tom trenutku, Litu Ford, odlazi iz benda posle turneje i ostavlja sve fanove benda u šoku. Kolikogod Bleki uvek bio centralna figura oko koje se sve vrtelo u W.A.S.P. kampu, Chris Holmes je bio Blekijev Sleš faktički. (fun fact: Axl Rose je obožavao W.A.S.P, normalno)
Mislim da The headless children turneja nije prošla toliko dobro koliko je mogla, iz čistog razloga što se svet tad već pomalo i umorio od glam metala; diskografske kuće su već isilovale svaki natapirani bend iz el eja da napravi dve-tri balade koje su mogle besomučno da se vrte na radiju i MTV-u, a thrash metal je bio uveliko jak, dok su na horizontu čekali Pantera sa Cowboys from hell, Judas Priest sa Painkiller i Megadeth sa Rust in peace. No, tek sa pojavom albuma Facelift benda Alice in Chains 1990. godine stvari će tek krenuti da se menjaju.
Za to vreme, bez Chris Holmesa i benda faktički, Bleki odlučuje da izgradi svoj sopstveni studio na svom ranču i usput od mentora Townsenda dobija thumbs up za ideju da napiše konceptualni album o tinejdžeru koji beži od kuće da bi okušao sreću u Los Anđelesu.
The crimson idol izlazi na leto 1992. usred grandž pomame i dobro se održao. Iako možda na papiru više Blekijev solo album nego album benda, isporučio je ozbiljnu ploču punu hitova koja je izdržala test vremena.
Još uvek jak menadžment omogućio im je da nastupe na Doningtonu sa Slayer, Skid Row i Maidenima kao headlinerima i očuvao im obraz odličnog hevi metal benda koji još uvek ima šta da kaže.
Fun trivia: u novootvorenom Blekijevom studiju mladi snimatelj je bio Ross Robinson, koji je prvo na kvarno dovodio Fear Factory u studio u gluvo doba noći da snime svoj prvi demo prećutkujući Blekiju sve to, da bi se isti taj Ross Robinson kasnije proslavio radeći sa Korn i Sepulturom na Roots albumu.
The crimson idol je, uz prva četiri albuma, verovatno poslednji stvarno veliki W.A.S.P. album.
A kada se pominje ultimativni najbolji W.A.S.P. album svih vremena, obično se koplja lome između prvog albuma (koji verovatno jeste najluđi od ta prva tri studijska i jednog live albuma koji idu u paketu po vajbu), Headlessa i Crimsona. Kolikogod voleo Headless, koji me je ubacio u celu W.A.S.P. priču, što sam stariji ipak sebe uhvatim da češće pustim prvi album, pa za njim onda i drugi i treći i Live...in the raw, jer to je taj (zvuuuuk koji me pomera) i koji mi daje taj predobar osećaj.
Headless i Crimson imaju tu ozbiljnost koja ih čini velikim delima, ali stari, dobri, ludi, divlji W.A.S.P. je za neku drugu vrstu divljenja (divljanja).
Nakon kompilacije First blood… last cuts (1993) i raspada benda, kako bi se Bleki posvetio eventualnoj solo karijeri, on na kraju kapira da nedovoljan broj ljudi zna za njega i da bi ta vrsta iskoraka bio marketinški suicid. Fanovi ga takođe ubeđuju da je ionako on W.A.S.P, tako da bi trebalo da nastavi da nastupa i objavljuje pod tim imenom.
Povratnički album Still not black enough (1995) je potcenjen album u neku ruku, utoliko što se globalno kapira kao neki skup restlova sa The crimson idol-a.
Ja ga volim, jer prikazuje Blekija u najmekšem svetlu ikada, a sve to je, u stvari, zatišje pred svinjokolj koji je usledio sa K.F.D. (1997). Chris Holmes se vratio u bend, Bleki je konačno poludeo i napravio haos, što muzički (industrial momenti, distorzija na svemu), što na nastupima (svinjske glave, silovanje časne sestre…).
Nema zarobljenika – Kill fuck die, Killahead, Take the addiction, dve šatro balade, My tortured eyes i Kill your pretty face i monumentalna The horror za sam kraj. Drug Miloš sa početka ove priče, do dana današnjeg se plaši da pusti Kill fuck die, pa vi vidite.
Negde u to vreme (1997-1998) W.A.S.P. reizdaju ceo svoj katalog na diskovima u remasterovanim izdanjima, sa bonus pesmama (skinutih sa singlova) i propratnim materijalom, Blekijevim osvrtom na te albume i nekim isečcima iz novina.
Iako sam veliki protivnik bilo kakvih remastera i zalažem se za to da albumi treba da budu ostavljeni na miru da zvuče onako kako su zvučali u trenutku u kome su objavljeni, moram da priznam da je Bleki uradio dobar posao sa ovim remasterima i da nije uništio i izobličio originalni zvuk, kako to ume inače da biva sa remasterima drugih bendova. Malo je podigao gain (glasnoću) ukupnog snimka, i malo su se neke gitare umidlastile.
Rekao bih da su prva tri-četiri albuma možda i dobili neki benefit od toga, dok je The headless children možda malko izgubio. Tim midlovima koji štrče i malo pojačanim basom na nozi (kiku, bas bubnju) na Headlessu se malo izgubio taj lep odnos u visokima koji album ima (i inače je album zvučao malo tanano u basevima), tako da bih se ja ipak zadržao na originalnim snimcima. Svaka čast Blekiju što je to odradio ukusno i taman toliko da niveliše sve pesme na albumu kako treba.
Često se dešavalo, pogotovo u to vreme, da B strane singlova nemaju isti produkcijski tretman kao pesme koje su završile na albumu, pa onda kad na nekom CD reizdanju (ili, zapravo, prvom CD izdanju nekog albuma krajem 80-ih) spojiš album i neki EP ili album sa singlovima, neophodan je neki remasterčić da se ne primeti razlika u prelazu iz jednog izdanja u drugo.
To sam prvi put primetio na Amorphis Black winter day EP-u na primer, gde je naslovna pesma pročišćena u odnosu na raniju albumsku verziju pesme, da bi se bolje slagala sa nove tri pesme koje su naknadno snimljene sa boljom produkcijom.
Dupli živi album Double live assassins (1998) je jako pošten (po meni poslednji jak W.A.S.P. uradak) i priprema teren za Helldorado (1999), koji je taj neki pokušaj da se vrate na staro, po meni ne toliko uspešan, ali kapiram potpuno razlog i potrebu.
Nakon toga W.A.S.P. objavljuju Unholy terror (2001) koji je okej album i na kome je Chris Holmes samo potpisan, a po sopstvenom priznanju nije ni učestvovao u sviranju istog. Muzički, Bleki počinje već da kopira sam sebe, tako da ne znam da li bih mogao da preporučim neku pesmu konkretno.
U međuvremenu se desio 9/11 i Bleki je, kao rođeni Njujorčanin, jako povređen i ljut. Nova inspiracija kulja i on požuruje da izbaci Dying for the world (2002) koji daje, ruku na srce, neke poštene pesme kao Shadow man i baladu Hallowed ground (koja harmonski miriše na Crimson idol kuhinju).
Zatim, Bleki iz nekog razloga odlučuje da napravi još jednu konceptualnu ploču, izdeljenu na dva albuma; The neon God: part 1 - the rise (2004) i The neon God: part 2 - the demise (2004) koji su objavljeni sa nekih pet meseci pauze između. To je po meni baš bio promašaj, jer niti je priča jaka kao Crimson idol, niti je materijal dovoljno jak da se razvuče na sat i 40 minuta vremena.
Da li ga je poneo koncert u Beogradu (il' ko zna šta li je), Dominator (2007) je možda najbolji W.A.S.P. album u 21. veku. Otvarajuća Mercy je jako, jako dobra, a balada Heaven's hung in black (reprise) ima to nešto, neku iskru i emotivni jauk koji se nije čuo još od Still not black enough dvanaest godina ranije.
Gitaru svira Doug Blair, koji je odsvirao onaj Donington '92. i u bend sada ušao, čini se, za stalno.
Babylon (2009) je takođe jako dobra ploča. Otvarajuća Crazy ima taj hook i refren kao i Mercy na prošlom, a Babylon's burning, iako još jedna varijabla Crimson idol rifologije i pristupa, valjan je singl/spot.
Negde u to vreme Bleki pronalazi veru i postaje born again Christian i čvrsto odlučuje da više neće da svira Animal (fuck like a beast) uživo, pesmu koja ih je inače proslavila.
Bleki je uvek bio čudan lik, tako da verujem da ima svoje razloge za takve odluke. No, na nesviranje (nepevanje?) Animala uvek može da pozove Džoni Roda da otpeva umesto njega; stari dobri Rod verujem da je uvek spreman na to, a i realno imao je najbolji prateći vokal koji se najbolje slagao sa Blekijevom bojom glasa.
Inače, te čuvene harmonije u slaganju vokala koje je Bleki doktorirao još na prvom albumu, mislim da je Bleki najviše pokupio od The Everly Brothers, a nešto manje od Bitlsa i Stonsa. Samo zamislite ovu stvar sa Blekijevim razdraženim četvoroglasima i već ste tu:
Golgotha (2015) je još jedan fin album koji gađa taj neki manir kao i prethodna dva albuma. Izdvajaju se dobra otvarajuća Scream i iz naftalina izvađena balada Miss you, koja je valjda konceptualno bila deo Crimson idola, ali je na kraju bila izbačena, jer je bila u sendviču između The idol i Hold on to my heart, dve neuporedivo jače pesme.
Zatim, na videlo izlazi nešto suludo.
ReIdolized (the soundtrack to the crimson idol) (2018) je ponovo snimljen ceo The crimson idol, sa ubačenim tim između pesmama koje nisu upale na album 1992. u originalnoj verziji.
Naime, cela akcija snimanja albuma ponovo od nule je nastala (valjda) zbog nekih prava koje diskografska kuća (ili publishing firma) ima na originalni album, a Bleki je za 25-ogodišnjicu albuma hteo da izbaci film koji uporedo prati celu priču i da sa time odu i na turneju kao ultimativnim multimedijalnim performansom. Uglavnom… Mogu samo da zamislim koji je pakao bio uzeti sve te trake sa originalnog albuma, pustiti ih ponovo i otkriti čega sve tu ima, i onda pokušati ponoviti sve to isto.
ReIdolized sam preslušao nekoliko puta, i moram da kažem da dosta liči na originalni; neiskusnijem uhu bi možda promakli neki detalji i delovalo da je ista stvar u pitanju.
Ne mogu da upotrebim izraz sterilnije, jer možda ne bi bilo pošteno, ali taj novi uradak definitivno zvuči malo suvlje i nekako… botoksiranije, je l' može tako da se kaže?
Mislim, na originalnom albumu su svirala dva bubnjara, Frankie Banali i Stet Howland, i navodno je Frenkijev bubanj na celom albumu, osim na I am one, koju je svirao Stet, mada, postoje i neka mišljenja da su preko Frenkijevih tejkova bubnja dodavani i neki naknadni prelazi koje je svirao Stet, ali ko će ga znati. To samo Bleki zna. Uglavnom, The crimson idol je bio ogroman, mamutski projekat, i ući u tako nešto ponovo toliko godina kasnije… Nisam pametan. Samo Bleki zna zašto se ponovo mučio da sve to uradi ponovo, ali ako je zbog filma i turneje, rećiću da je vredelo, jer je taj koncert u Beču bio fenomenalan.
I to je to, došli smo u sadašnjost. Povremeno se po internetu pojave neki intervjui sa Chris Holmesom i Johnny Rodom i uvek se pre ili kasnije pojavi neizbežno pitanje, da li će da bude neki W.A.S.P. reunion sa klasičnom postavom.
Chris Holmes se preselio u Francusku i ima neki svoj bend, pritom strejtira neko vreme a luđi je nego ikad, kao neki izgubljeni brat Sebastian Bacha. Pljuje Blekija gde stigne, iako priznaje da je Bleki mastermind, neverovatan pevač ali težak narcis, i ne može da mu oprosti što ga je izjebao dva puta u karijeri i pritom žali za vremenima kad je W.A.S.P. bio više bend, a manje Bleki (prvi album i Headless). Chris kaže da bi pristao na reunion samo ukoliko bi mu Bleki retroaktivno isplatio tantijeme za sve pesme na kojima je Chris potpisan... Znajući Blekija, teška posla.
Ako pričamo hipotetički… Kad bi se birala ta neka suluda postava za reunion, mislim da, iako je prva postava nešto najbliže klasičnoj postavi, čisto sumnjam da bi Bleki pristao da se vrati na bas gitaru posle 35 godina. Frankie Banali nas je napustio ove godine, tako da mislim da bi najluđa opcija za lineup bila: Blackie Lawless na vokalu i gitari, Chris Holmes na gitari, Johnny Rod na basu… i Tony Richards na bubnjevima!
Tony je vrrrlo potcenjen bubnjar, svirao je samo na prvom albumu, a imao je neki gromovski touch na bubnju koji kasnije niko drugi nije skinuo. Steve Riley je bio nekako suviše mek i pomalo anemičan za W.A.S.P. energiju, a Frankie Banali i Stet Howland jesu bili bombastični, ali na neki drugačiji način.
Eventualno još Randy Piper da se pojavi da izgostuje na nekim pesmama sa prva dva albuma na trećoj gitari, to bi bio pun pogodak. Eto, to je neki moj utisak/predlog. Bleki je za ovu godinu bio najavio 1984 to Headless turneju na kojoj bi se svirale samo pesme sa prva četiri albuma i planirao sam bio da putujem u Beč da ih gledam po četvrti put, ali avaj, korona je uzjebala sve što se uzjebati može u 2020. and counting.
Ostaje da se se ponadamo da će Bleki poživeti do 2021. i da će ga zdravlje služiti. Ipak je on '56. godište. Nadam se da ću ga gledati bar još jednom, u kojoj god postavi. Te pesme su za mene besmrtne i zaslužuju kojugod priliku da se slušaju i pevaju glasno, jer drugačije ne može.
PS. Kada bih morao da biram top 10 W.A.S.P. pesama… U prve tri bi se sigurno našle L.O.V.E. machine, Wild child i Sleeping (in the fire), uz The idol i Forever free odmah iza. Restless gypsy i potcenjeni B-side Show no mercy bi takođe bile tu negde, uz 9.5.-N.A.S.T.Y. i mooožda Keep holding on i No way out of here.
Sranje, nisam spomenuo Tormentor, koju obavezno pustim pred svaki Unearth koncert od 2012. naovamo. Valja spomenuti još jedan odličan deep cut, Rebel in the F.D.G., kao i Widowmaker i I'm alive. A nisam spomenuo ni velike hitove Animal (fuck like a beast), I wanna be somebody, Blind in Texas i I don't need no doctor. Znači, bukvalno nemoguća misija koje pesme odabrati. Valjda je i to jedan od pokazatelja koliko je Bleki napravio dobrih pesama i koliko su W.A.S.P. zakon.
PPS. Bleki je 1986. godine, kada je prešao sa basa na gitaru, dobio svoj model BC Rich gitare koji je PRELEP. Pojavila se jedna od tih njegovih pre par godina na ibeju za 10 soma dolara…
